Pomenusmo u našoj jučerašnjoj kolumni inerciju. Danas, u subotu, danu posvećenom kulturi, govorićemo o kulturi inercije. Za početak hajde najpre da razmotrimo šta je inercija uopšte. Moja enciklopedija Britanika, Vikipedija, kaže da je inercija „protivljenje tela da promeni pravac kretanja“. Budući da su telo i duh različiti, ali neodvojivi, ono što važi za tela, važi i za psihe, sledstveno bi psihološka inercija bila protivljenje promeni načina mišljenja i psiholoških reakcija na određene situacije.
Vikipedija još kaže da se inercioni pravac kretanja/mišljenja može promeniti samo silom. I sada ćete videti psihološku inerciju na delu. Čim pročita ovaj red, neki će me nadrndani dilber po inerciji optužiti da pozivam na nasilno rušenje legalno izabrane vlasti.
Pisac hoće da kaže da su zla koja pustoše Srbiju - laganje, mašćenje, muljanje, političke netrpeljivosti, manija zastrašivanja, lakoća izricanja pretnji - u Srbiji stvar inercije. Davno je to začeto, s vremenom je ojačalo, zahuktalo se, tako da počev od izvesne tačke u istorijskom toku - koji je teško odrediti - zaključno sa današnjim danom u Srbiji sve teče po inerciji.
Budući da i inercija ima granice, u Srbiji se povremeno neizbežne promene pravca mogu izvesti samo silom. I evo ga opet onaj napred pomenuti prdonja koji lupa rukom o astal i govori: Pa jesam li vam lepo rekao da poziva na nasilnu promenu režima?
Pozivao ja, ne pozivao, ostaje činjenica da su u Srbiji, sa izuzetkom mirne smene vlasti iz 2012, sve promene inertnih političkih sistema - u slučaju SFRJ-ota, čak i promene inercije mišljenja - izvršene nasilnim putem. Brutalna komunistička promena pravca Srbije, prekonoć je od monarhističkog naroda Svetog Save napravila samoupravni radni narod Save Kovačevića i - nešto kasnije - Sava centra.
Ali duboko usađena sklonost inerciji uradila je svoje. Posle manje od 40 godina samoupravnog socijalizma, radni narod je, takođe prekonoć, ponovo postao svetosavski narod. I to ne po svom izboru, nego po izboru dojučerašnjih komunista, koji su se vratili na prethodnu inerciju.
Inercija ima svojih prednosti. Udobna je, ne zahteva nikakav napor - pogotovo ne misaoni, ima ko će da misli - nezgodacija sa inercijom je što se s vremenom brzina - bilo kretanja, bilo mišljenja - neminovno usporava. Osim toga, u inertnim društvima - a srpsko je takvo par excellence - suštinski nema slobode, ne toliko zato što je srbski režimi „guše“, kako to smatraju u krugovima dvojke - koliko zato što je nemoguće biti slobodan ako ideš kuda te inercija vodi i ako misliš kako bubanj inercije kaže.
Neminovno inerciono usporavanje neminovno dovodi do zaostajanja za ostatkom sveta, koje se politički kompenzuje tako što se Srbija „približava“ državama u kojima takođe caruje inercija, ponekad veća od ovdašnje. I ovim, takođe po inerciji, završavam našu subotnju kolumnu.
Da je, recimo, u Rusiji režim sličan onom u Americi - a mogao je biti da je Petar Veliki manje pio, jeo crveno meso i duže poživeo - u Srbiji ne bi bilo omraženije zemlje.
NE PROPUSTITE
