Proteklih dana smo bili svesni nemoći Rusije da Savetu bezbednosti UN predloži i nametne dnevni red za sednicu, koja je najavljivana kao sednica povodom 25 godina od sukoba NATO i SR Jugoslavije, a u stvari je zvaničan naziv bio „Za mir i bezbednost u svetu“. Prvi pokušaj su podržale svega tri članice Saveta bezbednosti, a drugi šest, dok su ostale članice bile suzdržane od glasanja.

Ovo je najbolji primer, onima koji veruju, da oslanjanje naše spoljne politike na Rusiju, kao zaštitnika, nema uporište u realnoj moći Moskve da pokrene neku inicijativu na međunarodnoj sceni. Pored ovoga, nameće se pitanje zbog čega je Moskva baš sada rešila da pokrene ovu inicijativu kad to nije radila četvrt veka, ni na jednu godišnjicu ovog sukoba dosad. Odgovor na ovo pitanje leži u geopolitičkom momentu koji je bitan za samu Rusiju, a koji Srbiju čini monetom za potkusurivanje za realizaciju interesa Moskve. Opšte je poznato da je Moskva lobirala za osamostaljenje Crne Gore, pred referendum 2006. godine, iz tadašnjih geopolitičkih interesa Moskve, što je bio poslednji ekser na kovčeg projekta Jugoslavije koji je otvorilo vrata administraciji u Prištini da proglasi nezavisnost Kosova od Srbije.

Moskva je uvek na Balkan gledala iz ugla lakog plena do kog se dolazi emotivnim osećanjima, prvo hrišćanske raje u Otomanskoj imperiji, a sada građana suverenih država na Balkanu. Ta emotivna nit se gradila kroz crkvene i intelektualne krugove od početka 19. veka i utkana je u istoriografiju zasnovanu na hipotezi da je stanovništvo Balkana isključivo jakog slovenskog porekla, kao i da su svi nekako došli iz Rusije na Balkan. Iz tog razloga je Rusija i vojno krenula u 19. veku u zauzimanje teritorija sadašnje Rumunije i Bugarske od Otomanske imperije. Istoriografija i ruska propaganda 19. veka išle su rame uz rame i širene su paralelno kroz školski sistem i novinarstvo, koji su se na Balkanu uspostavljali nekako u isto vreme, tokom borbe balkanskih naroda za nacionalne države na Balkanu.

Istorija je opasna kada se unese u sadašnjost, ona postaje gorivo koje rasplamsava emocije i poziva ljude da čine nesreću drugim ljudima. Svedoci smo da predsednik Putin svoju današnju geostrategiju zasniva na činjenicama vezanim za deveti vek. Isto tako Rusija koristi Savet bezbednosti UN za komemoracije o nečemu što je bilo pre četvrt veka i pored toga što SB isključivo služi za rešavanje kriza koje se dešavaju danas.

Sve što je Rusija uradila prethodne nedelje, pokušajem da sazove sednicu SB UN, demonstracija je da nema moć, kapacitet ni ugled s kojim može da pokrene bilo kakvu inicijativu na međunarodnoj sceni. Ovo je najbolji primer zašto se Rusija okrenula nasilnim sredstvima na međunarodnoj sceni i napala suverenu zemlju, koju je sama priznala i potom potpisala Budimpeštanski memorandum 5. decembra 1994. godine, kojim je jasno garantovan suverenitet i teritorijalni integritet Ukrajine u granicama iz tog vremena.

Četvrt veka je prošlo od sukoba NATO i SR Jugoslavije. SR Jugoslavija više ne postoji, a NATO je sa 19 zemalja narastao na 32. NATO 2024. godine nije ni blizu onom NATO iz 1999. Ovaj NATO obuhvata jednu milijardu ljudi, koje ima pod svojom zaštitom, unutar njega se nalaze najmanje četiri zemlje koje dele iste poglede na nezavisnost Kosova kao i Srbija. Pored ovoga, NATO ima razvijene partnerske odnose sa još 32 zemlje širom sveta, sve do daleke Australije, kroz različite partnerske programe, od kojih je jedan Partnerstvo za mir, u kom učestvuje i Srbija kako bi zaštitila svoje nacionalne interese.

Rusija je dale ko i kao i sve sile uvek prvo gleda na svoje nacionalne i geostrateške interese, pa tek onda na sve ostalo. O pitanju Srbije tako je bilo od Karađorđa do danas. Bukureštanskim mirom 1812. Rusija je radi svoje zaštite ostavila i Srbe i Srbiju na milost i nemilost Otomanskoj imperiji. To nas je koštalo mnogo muških glava samo u prvih mesec dana ponovne okupacije Srbije nakon propasti Prvog srpskog ustanka. Pored svih ovakvih istorijskih primera od Karađorđa do 1999. godine, mnogi i danas gledaju u to daleko sunce, tamo iza Basarabije.