Aleksandar IV Šapić baš ne odustaje od namere da „izmesti“ Tita iz Kuće cveća (a i šire). Kritike „neokomunista, neoboljševika, obmotanih u plašt zelenih liberala“ (citat: Šapić) nisu ga pokolebale. Naprotiv, dodatno su ga učvrstile u nameri da srbski narod oslobodi komunističkog ropstva 44 godine posle Titove smrti.
Da bi obezbedio podršku šire društvene zajednice, Aleksandar IV je, kao Bodrijar, iskopao rupu političke teorije i čeka da stvarnost upadne u nju. Što nije sasvim uzaludna nada. Naša stvarnost je vrlo sklona upadanju u rupe. Neki bi cinik rekao, naša istorija je povest o upadanju iz jedne u drugu rupu. Neki još veći cinik bi rekao da je naša stvarnost priča o rupama koje smo drugima kopali i na kraju sami u njih poupadali.
Koristi za srpsku istoriju i život od izmeštanja Tita Aleksandar IV je ovako opisao: „Smatram da konačno moramo da skinemo oreol komunizma, koji je ovde decenijama lažno predstavljan. Taj period naše istorije, koji Broz simboliše, bio je jedan od najpogubnijih po srpski narod i zato je važno da on gore više ne počiva, jer samo tako ćemo konačno jednom zasvagda završiti s komunizmom na ovim prostorima“, kraj citata.
Sve da i uspe u naumu da „izmesti“ Tita, qwrz moj će Šapić „skinuti oreol komunizma“ i „jednom zasvagda završiti s komunizmom na ovim prostorima“. Nije čestito ni zapamtio komunizam - rođen je 1978 - a ni samom sebi uspeo da skine „oreol“ komunizma. Jer pazite: ideje o izmeštanju grobova, rušenju spomenika bivših nenarodnih nepomenika i sl. ekskluzivno su komunističke, a još su komunističkiji kvalifikativi „neokomunisti, neoboljševici, obmotani u plašt zelenih liberala“, kojima je Šapić počastio svoje kritičare.
Čist boljševizam, što bi reko pokojni Milić od Mačve. Jer (opet) pazite: da je Šapić umesto ‘78. rođen ‘58. i da se uključio u napredni pokret - a sumnjam da bi odoleo, mada sumnjam da bi dogurao ovako daleko - isto bi rezonovao (i isto rekao), samo što bi umesto „neomarksisti i „neoboljševici“ rekao „neotrockisti i neorevizionisti obmotani u plašt anarholiberalizma“. Kužite, stari moji. Kužite moj qwrz.
Ima Šapić još argumenata. I Đinđić je, kaže, „skinuo“ petokraku sa gradske kuće, što je tačno. Ali tom akcijom - kojoj sam, kao već mator mlad majmun, prisustvovao pun nade da će testerisanje petokrake simbolički označiti kraj komunizma - nije postigao ništa, osim jeftinog populističkog trandibala.
Sad slušajte pažljivo. Tok istorije se može promeniti, ali samo prema napred, u budućnosti. To se da učiniti - to i jeste bio Đinđićev naum - radikalnim raskidom s prethodnom istorijskom inercijom i uvođenjem novih modela kolektivnog razmišljanja i ponašanja, a ne rušenjem spomenika i izmeštanjem mrtvaca.
Kao u šahu, u istoriji važi pravilo „taknuto-maknuto“. Ono što je bilo - i sve što se uradilo - ostaje u vijeke vjekova, a to što je bilo i što se uradilo, ako se ne promeni prema napred, s vremenom biva sve gore. Zato, napred u sledeću rupu.
NE PROPUSTITE
