Pre tri dana je u Centru za socijalni rad u Uroševcu ubijena jedna žena. Osumnjičeni, njen suprug, upucao ju je s nekoliko hitaca iz pištolja, ranio još jednu mušku osobu i otišao u nepoznatom pravcu. Nedugo zatim je uhapšen, što ne menja činjenicu da se to desilo usred bela dana, usred institucije koja bi morala tu ženu da štiti i da opet i opet, iznova, vidimo da žene nigde, baš nigde nisu bezbedne.

Čim je u igri bio Centar za socijalni rad, znači da su institucije sistema bile obaveštene da u ovoj porodici postoji problem. To izbija omiljeni „zašto nije prijavila“ argument koji koriste svi oni koji pošto-poto pokušavaju da okrive žrtve za nasilje koje trpe. Ova je, dakle, prijavila.

Baš kao i onda kada se cela Srbija sablaznila, a zatim i vrlo brzo zaboravila slučaj kada je u Vršcu Marko B. udavio svoju trogodišnju ćerku u kofi vode u vreme kada je, prema odluci Centra za socijalni rad, bio slobodan da bez nadzora i u nekontrolisanim uslovima viđa dete. Tada je očajna majka Suzana B. kroz suze objašnjavala da je prijavila svog supruga za nasilje, da se protivila tome da on viđa dete, da je molila sve nadležne da zaštite devojčicu od njega, a nakon ubistva izgovorila je rečenicu od koje se ledi krv u žilama: „Svima sam govorila da će je ubiti, niko mi nije verovao.“ Jer u tu rečenicu je stalo sve beznađe, svi strahovi, sav očaj, sva bespomoćnost i sva tragedija žena koje trpe nasilje u našem društvu. I nije tačno da je ovo bio zločin kakav Srbija ne pamti. Jer ovo se već desilo. Desilo se 2017, kada su baš u centrima za socijalni rad za nedelju dana ubijeni dve žene i dete. I tada je Maja Đorđević pet godina upozoravala sve institucije da će biti ubijeni i ona i dete, toliko se plašila za Mihajlov život da je kršila odluke sudova po kojima je morala da daje dete svom bivšem suprugu Marku Nikoliću. U momentu kada je ubio i nju i dete, imala je više od pola miliona dinara sudskih kazni zbog toga što nije ocu davala da vidi dete. Četiri godine je čekala da se podigne optužnica protiv njega za nasilje. Iste nedelje je Olgu Lovrić, pri prvom susretu nakon izlaska iz zatvora, gde je proveo dve godine zbog maltretiranja najstarijeg sina i nasilja u porodici, ispred Centra za socijalni rad kamenom tukao do smrti suprug naočigled trojice sinova. Svaki put su žene upozoravale da će se ovo desiti. Svaki put su centri za socijalni rad dozvolili nasilnicima da ubiju žene i decu. Jer svaki put ženama niko nije verovao. U BiH se pre nepunih godinu dana desio „zločin koji je potresao region“. Baš nakon što je preuzeo odluku o zabrani prilaska svojoj supruzi Nizami Hećimović, Nermin Sulejmanović ju je ubio i njeno ubistvo uživo prenosio na Instagramu.

Ove žene više ne mogu da ispričaju „svoju stranu“ priče, kako to vole da prikažu naši mediji. Ne mogu da ispričaju šta se desilo, šta su preživljavale i kako su bile žrtve nasilja. Ne mogu, jer su mrtve. Ali ne zaboravite - i da nisu mrtve i da mogu sve to da ispričaju, ne biste im verovali.