Današnju subotu, dan za kulturu, posvetićemo kulturi sistemskih grešaka. Pa da krenemo na posao. Ukoliko se blagovremeno ne ispravljaju, sistemske greške prerastaju u sistematske, hoću da kažem, više se ne percipiraju kao greške, nego kao ispravna postupanja kojima zle sile mrse konce. Takvo shvatanje politike, sveta uopšte, zajedničko je svim srpskim politikama, sa izuzetkom dve-tri, koje su po kratkom postupku zatrte da se, ne dao bog, neke greške ne bi ispravile.
Ali takvo shvatanje sveta je zajedničko i animističkim plemenima iz Podsharske Afrike i Amazonije, sa kojima je moja neznatnost odavno primetila ovdašnju srodnost. Ta sličnost, naravno, ne ide tako daleko da bi ovdašnji živalj verovao, kao Amazonci, da smrt i bolest zapravo ne postoje, da nisu posledica opšteg zakona prirode - da to tome nije tako da je, prirodno je da ljudi žive zauvek - nego da su i smrt i bolest posledica delovanja zavidljivih duhova i zlih vračeva koji iz čiste pakosti izazivaju boleštine i smrt.
I šta rade i kako žive Amazonci s takvim pogledom na stvari? Eh, kako. Provode život u saljevanjima amazonskih strava, zavaravanju tragova pred zlim duhovima, konsultacijama s belim vračevima - i kod nas se nađe poneki takav - i na kraju pandrknu kao i svi sinovi Adamovi.
Ako ne u životu, u srpskom političkom životu vladaju gvozdena amazonijska pravila. Svećom da tražite, nećete naći srpskog političara i politiku - ako se neki/ka i nađe, odmah bude skenjan/a - koji čvrsto ne veruje da je on/ona bogomdan/a za srpsku istoriju i život i da njegovo/njeno carstvije ne treba da ima kraj, ali im zle sile i zli ljudi, kako iz okolnog sveta, tako i u redovima domaćih izdajnika, mrse konce.
Možda se pitate kakve veze ima tema nekoliko naših prethodnih kolumni, tj. hamletovska dilema izaći na izbore ili ih bojkotovati, sa amazonijskim animizmom. Na prvi pogled nikakve. Ali veze su mnogostrane.
Na prvom mestu to je vera - čvrsta gotovo kao vera Amazonaca da pomoću magije mogu eskivirati bolest i smrt - da se neki cilj, u datom slučaju uspentravanje na vlast, može postići odustajanjem od nadmetanja za vlast, tj. jednog od dva načina da se cilj ostvari - pomen drugog mogućeg načina, nasilnog strmopizda, navodi vrapce na smeh - i sve to temeljiti na nadi da će se neko, negde u belom svetu, struniti što stranke, nazovimo ih A, B i C, nisu učestvovale na izborima i time „nisu dale legitimitet“. Ima tu još nada, sublesastijih u nadu u neočekivanu silu koja će se pojaviti sa „kolektivnog zapada“ i rešiti stvar. To je nada bojkot-efendija da će izdajnici koji su se odlučili na izlazak na izbore doživeti fijasko, time dokazati da su bojkot-efendije bile u pravu i na kraju i jedni i drugi dobiti karu.
Ta nada, uostalom, ne mora biti neosnovana. Dezorijentisan protivrečnim potezima i porukama, ionako dezorijentisani deo opozicionih glasača će se uzdržati od izlaska na izbore, tako da će junski ponedeljak za opoziciju biti gori od decembarskog. A ipak bolji nego što je zaslužila.
