Osnovano pretpostavljajući da će Utisak nedelje od 12. 5. tekuće godine biti posvećen razmatranju hamletovske dileme - izaći na izbore ili bojkotovati - oko 20.25 h PM otišao sam u Rim i namestio se pred televizor, čisto da vidim koga će Bećkovićka privesti na informativni razgovor.
Ovoga puta u studio su sleva nadesno privedeni Jelena Jerinić, pravnica i članica Zeleno-leve koalicije, Tanasije Marinković, pravnik i član RIK (politička pripadnost nepoznata), i profesorka Vesna Rakić Vodinelić. Suprotno mojim očekivanjima/nagađanjima da će Olivera lobirati za bojkot, to se nije dogodilo. Naprotiv. Troje od dvoje gostiju su lobirali za izlazak na izbore.
I šta kažem? Ko je od tolikih pravnika bio u pravu? Bez imalo ironije, svi su bili u pravu. Argumenti za i argumenti protiv izlaska na izbore bili su podjednako utemeljeni, ali i podjednako gubitnički. Za razliku od domaćice, gostiju i tvrdog jezgra opozicione klijentele, moja neznatnost to gubitništvo ne pripisuje raspadu koalicije Srbija protiv nasilja, nego pogrešno postavljenom cilju svih opozicionih kampanja posle 2012 - koji je u Utisku ponovio Tanasije Marinković - a koji glasi: „borba za rušenje Aleksandra Vučića“.
Ostavimo po strani što su „borba“ i „rušenje“ sami po sebi eksplicitno hajdučko-radikalski pojmovi, ostavimo po strani i to što opozicioni „prvaci“ (takođe radikalski pojam) nisu neki „borci“, ostavimo po strani i to što bi se, da je počem pobedila, koalicija Srbija protiv nasilja raspala mnogo brže i na mnogo više frakcija čim bi došlo do rasprave kome će pripasti građevinsko zemljište, kome ovo, kome ono, hajde mi da razmotrimo na šta moja neznatnost misli kad kaže pogrešno postavljen cilj ili - još crnje i gore - potpuno odsustvo cilja.
Moj omiljeni zajebantski politički filozof Alfred Žari je to ovako postavio: „Moramo što više graditi da bismo posle imali šta da rušimo“. Nije Žari, naravno, mislio na politiku - pogotovo ne na srpsku - ali se i na nju može primeniti. Šta bi, dakle, trebalo izgraditi, pre nego što se pristupi „borbi za rušenje Vučića“. Za početak bi, recimo, trebalo izgraditi solidnu političku stranku, kojoj „opoziciona“ nije jedini program, a tek nije jedina garancija kvaliteta.
Da bi se politička stranka izgradila i potom učvrstila, osim detaljnih analiza uvida u manjkavosti postojećeg stanja - kojih ne manjka - neophodno je napraviti i što precizniju projekciju (da ne upotrebim prezrenu reč ideologija) stanja koje politička partija namerava da uspostavi nakon što se uspentra na vlast.
Da bi se stranka izgradila, učvrstila i pridobila klijentelu za svoju stvar, osnivači i „prvaci“ stranke moraju imati jasne političke principe, preciznu predstavu o poslovima koje moraju uraditi kad se dokopaju vlasti i čvrstu rešenost da se bore za njihovo ostvarenje, ne obazirući se na to da li su na vlasti ili u opoziciji. Sve ostale parapolitičke muljavine ostavljaju utisak (i efekat) besciljnosti.
NE PROPUSTITE
