Odluka predsednika vlade Milojka Spajića - u koga su doskora polagane mnoge srpske nade - da se Crna Gora pridruži međunarodnom društvu srpskih karadušmana i da podrži rezoluciju o genocidu u Srebrenici izazvala je stravičan amok u patriotskim frontovima Srbije i Crne Gore.
Ako je verovati crnogorskom NSPM, portalu zagonetnog imena IN4S, „u Crnoj Gori sve ključa“. „Spajićeva odluka bi“, kaže IN4S, „mogla da eskalira u stanje koje bi ugrozilo mir i međunacionalne i međukonfesionalne odnose u državi.“ Svakome ko je verziran u finese srpskocrnogorskog zgrobnog nacionalističkog jezika - a moja neznatnost spada među takve - jasno je kao dan da dijagnoza o ključanju Crne Gore nije izraz zabrinutosti, nego pretnja, koja u prevodu na kolokvijalni srpskocrnogorski glasi: Jebaćemo vam majku ako podržite rezoluciju o genocidu!
Da i ja ne bih dodatno raspirivao zabrinutost, odmah ću reći da je to, zbog mnoštva unutrašnjih i spoljnih računica i osujećenosti, pucanje iz praznih pušaka. Koje, doduše, može eskalirati ako se situacija u svetu dodatno zagovna i ako odnekud - odakle li, bože - dođe neka neočekivana velika sila - koja li, bože - i doturi bojevu municiju. Gledali smo to već u Drugom sv. ratu. Zašto ne bismo opet gledali? Srbija i srpski svet - tj. onaj metaforični Kisindžerov dečak - posle kraće apstinencije (2000-2003) već se godinama guzi i čeka da ga neko šutne u guzicu.
Od svih odjeka i reagovanja na Spajićevo „zabijanje noža u leđa“, najbolje mi se svideo odjek i reagovanja u Politikinoj Rotopalanci, majci svih odjeka i reagovanja, koje glasi: „Podgorici je važnija Srebrenica od Jasenovca“. Na istom mestu - i u istom broju - odjeknuo je i reagovao i Aleksandar II Vulin, izjavom: „Glasanje za rezoluciju o Srebrenici je akt neprijateljstva.“ Nisam, naravno, čitao podnaslovne tekstove. Možda ih i nema. Bitno je podići graju, uvaliti dubaru.
Da li će rezolucija o Srebrenici biti usvojena? Predlozi za takve rezolucije - koji je u datom slučaju potekao od Nemačke i Ruande (eksperta za genocid) - u principu se ne podnose pre nego što prethodno ne obezbedi dovoljan broj glasova za njihovo usvajanje.
To je dobro poznato i zvaničnom Beogradu i zvaničnoj srpskoj polovini Podgorice, ali upravo je ta izvesnost izazov mentalitetu koji si „ne može priuštiti da se obazire na realnost“ (V. Janković) i koji je sklon nemogućim misijama i vođenju unapred izgubljenih bitaka. Treba li reći - preko tuđe grbače.
Nema sumnje da će antirezolucioni buka, bes i graja, od kojih odjekuje zvanični srpski svet, na domaćem terenu dodatno usijati ionako usijanu atmosferu i podići ionako visoke rejtinge. Ali kakvi će biti odjeci i reagovanja zvaničnog okolnog sveta. Kažem „zvaničnog“ jer će u širokim narodnim masama okolnog sveta usvajanje rezolucije biti, ako i ne baš neprimećeno, a ono sutradan zaboravljeno. Slušajući unisonu srpskisvetsku graju, zvanični okolni svet bi mogao pomisliti: čekaj, malo, možda Srbi nemaju ništa protiv genocida, samo ne vole da se to sazna. Da mi sačekamo prvu priliku, pa da ih šutnemo u guzicu.
NE PROPUSTITE
