Već dvanaest godina sa Famoznog amvona kritikujem opoziciju serbsku, a na nekada učestale zamjerke, sada sve ređe, a da zašto više (ili bar recipročno) ne kritikujem Vučića i vlast uvek odgovaram proširenom rečenicom kojom sam pre neku godinu na informativnom razgovoru u „Utisku nedelje“ odgovorio Oliveri Bećković: moja očekivanja nisu izneverili Vučić i SNS, nego DS i ostala „demokratska opozicija“.
Redovni čitaoci Famoznog znaju dalji tok priče, da se ne ponavljam. Sad je kucnuo čas da, umesto opoziciju, kritikujem opozicijinu klijentelu, dakle „građansku“, „bolju“, „demokratsku“ itd. Srbiju, malo mi fali pa da uskliknem: „Pravda za opoziciju!“
Ostavimo po strani to što je opozicija qwrzu ravna, zanemarimo i to što strančice i pokreti koje zastupaju politike istinski suprotne vladajućoj ostaju duboko ispod cenzusa, pa se zapitajmo: može li opozicija ovakva kakva je biti izborno uspešnija ako opoziciona klijentela - kako smo čuli od voks populija u prošlom „Utisku“ - zahteva od opozicije da garantuje pobedu da bi podigla dupe i glasala za nju.
Pa čekajte, zar to nije urbana varijanta rezona onog Vukovog predsednika Mesnog odbora SPO, rapalja iz Pičkovaca, koji je šefu stranke skresao u brk (i bradu) da će glasati za SPO tek kad dođe na vlast.
Na beskonačnom spisku ovdašnjih problema u samom vrhu se nalaze zle kobi Srbije, koje ili promiču ispod radara, ili se upisuju na raboš srpskih tirjana, poimence: lenjost, prenemaganje, foliranje, zatucanost i sklonost brzim rešenjima. Uzmimo primer vekovne halabuke oko „slobodnih medija“. Nesloboda medija - ja bih radije upotrebio reč beda - pripisuje se Vučićevom „gušenju“ medija, ali kome pripisati proverljivu činjenicu da ukupni nedeljni tiraži štampanih medija koje Vučić nije „prigušio“ ne premašuju tiraže romana Jelene Bačić Alimpić.
Da parafraziram nedavno pomenutog Branka Miljkovića: hoće li medijska sloboda umeti da peva ako sužnji ne kupuju novine.
Sa druge strane, i opozicija ima prevelika očekivanja od opozicijine klijentele i očekuju stvaranja „kritične mase“ koja će je - bez po muke, u dvadesetak šetnji - uspentrati na vlast. Ne kažem da klijentela ponekad ne pokuša da stvori kritičnu masu, ali i u stvarima kritične mase važi pravilo onog Vukovog rapalja: kritična masa se po pravilu stvara tek kad se opozicija uspentra na vlast.
Sad će neko iz opozicione klijentele da grakne - šta pričaš. Ako se neko u Srbiji prenemaže, folira, ako je neko zatucan i teži brzim rešenjima, onda je to vlast. To je fakat. Samo valja napomenuti da vlast i njena klijentela nisu lenji.
Opštepoznato je da ne karaju lepi, nego uporni. Možete misliti kako sam ja prolazio u toj stvari s obzirom na to da nisam bio ni lep ni uporan, govorim, dakle, iz ličnog iskustva, samo transponujem na politiku. Isto gvozdeno pravilo važi za politiku. I na vlast se ne uspentravaju lepi, nego uporni. Ne kažem da se ponekad i poneko lep ne uspentra na vlast, ali mora biti uporan. Što će reči da će opozicija, ako ne bude ni lepa ni uporna, proći kao moja neznatnost u bespuću seksualne revolucije.
NE PROPUSTITE
