Tek jutros dokonah da sam jučerašnjim ekološkim proširenjem misli oca Tadeja - „kakve su ti misli, takva ti je životna sredina“ - i ja dao svoj doprinos riznici pravoslavne mudrosti. Svaka mi je, fakat, bila ka vladičina. E sad, ako me se komisija za dodelu ordena Svetog Save seti, setiće se. Ako ne, nikom ništa.

Zaista - kakve su nam misli? Uglavnom kolektivne, eto kakve. Ako kolektivno dupe nije moguće - mada bi bilo idealno rešenje - kolektivno mišljenje je i te kako moguće, a tajna njegovog uspeha među širokim masama srbskog naroda je u tome što svakog pojedinačnog kolektivnog mislioca oslobađa tegoba sopstvenog mišljenja, donošenja sopstvenih odluka i preuzimanja lične odgovornosti. Ali to je tema za neku drugu kolumnu.

Temu naše današnje kolumne takođe ću započeti u biblijskom tonu: Čovječe, Srbine, zašto vidiš trun u litijumskom oku, a ne vidiš brvno pazovačke deponije, udaljene dvadesetak kilometara od prestone megakasabe, planine đubreta i šuta koja se baškari i širi tik pored auto-puta Beograd - Novi Sad (i obratno).

Nemam predstavu kako će izgledati „prirodna sredina“ oko budućeg rudnika litijuma, ali čisto sumnjam da će biti veće ruglo i manja opasnost po zdravlje „naše dece“ od pazovačke deponije, protiv koje na podobije Fotija „ustaje“ tek pokoji usamljeni, lokalni aktivista, čiji se glas, za razliku od Fotijevog, ne čuje dalje od pazovačke varmeđe.

Možda se pitate zašto šareno društvo i njegova klijentela koji mesecima protestuju po litijumskom pojasu ne potegnu do pazovačke deponije da usprotestuju protiv pri(vele)gradske ekološke katastrofe.

Ja sam se često pitao. I evo šta sam dokonao. Prvo - i pre svega - pazovačko đubre je „naše“. Da se počne na pazovačko megađubrište dovozi smeće iz Frankfurta na Majni - što bi se možda moglo i dogoditi - ne bi se moglo živeti od kuknjave: „Nemci nas truju“ i sl.

Druga stvar: Pazovačka deponija nije (para)politički atraktivna. Ne može se „prišiti“ Vučiću, čovek, da tako kažemo, nije njen „osnivač“; drevna je - da ne kažem baš „tradicionalna“, pazovačka deponija, bog sami zna kome je (i kada) palo na pamet da odlaže smeće, uključujući i biološko, na vetrometini sa koje ga košava kad dune, a često dune, raznosi kilometrima uokolo, možda čak i do Fotijeve mitropolije, koja nije toliko daleko.

Idemo dalje. Ako bi neki televizor - npr. ekološki svestan N1 - bio rad da podrži moj projekat, spreman sam ko zapeta puška da napravim dokumentarni film o beogradskim mikrodeponijama, kojih je tušta i tma, od kojih se najpoznatija, možda i svetski poznata, 350 metara udaljena od Kozačke skupštine, tzv. Mitićeva rupa, doskora baškarila nasred Slavije.

A tek bi bio bingo ako bi neki televizor sa smislom za crni humor finansirao moj sledeći projekat „Vodič kroz beogradska smetlišta“ ili - ovo specijalno za patriotsku publiku - „Upoznaj beogradske deponije da bi ih više voleo“. Imam ja još projekata na slične teme. Režiseri, ne oklevajte.