U stvari, nastavak iz mnogih pretprošlih brojeva, u kojima sam iz Famoznog u Famozno pisao - tj. džaba krečio - da je „ovo što nikad ovako nije“ oduvek bilo ovako, s tim što se s vremenom pogoršavalo, na isti način na koji se takozvano opšte stanje organizma pogoršava sa starenjem.

Takođe sam pisao / džaba krečio dokazujući da je to zbog toga što je srpsko društvo samo jednom nogom - i to snebivajući se, kao kad se ulazi u hladnu vodu - zagazilo u stanje zakonitosti i institucionalnosti, dočim je drugom nogom ostalo (izgleda zauvek) u stanju animističke običajnosti i burazerske dogovorne ekonomije.

Zoran Đinđić je - u teoriji briljantno, u praksi katastrofalno pogrešno - pomislio da bi takvo stanje moglo da se promeni evolutivnim putem. Uzdao se, naime - ovo je informacija iz tzv. prve ruke - da će i radikali i socijalisti s vremenom uvideti koristi za život od zakonitosti i institucionalnosti i zato se odlučno suprotstavio predlozima (većine) u DOS-u da se zabrani rad Radikalnoj stranci i SPS-u. Dugo je Đinđić izbivao iz zemlje, pa je zaboravio s kim ima posla.

Po stoti put ponavljam - jedina šteta od propasti Đinđićevog projekta institucionalnosti je to što je uludo izgubio glavu, a zbog tog gubljenja glave izgubili su samo Zoran, Zoranova majka, sestra, Ružica, deca i nekoliko prijatelja i - da ne zaboravim - filozofija.

Svi ostali su dobili ono što su aktivnim ili pasivnim saučestvovanjem u medijskoj pripremi za Đinđićevo streljanje debelo zaslužili. Počev od dilbera - imena i prezimena poznata redakciji - koji su se od 2003. lažno predstavljali kao „demokratske snage“, koji su još i jeftino prošli, zaključno s njihovom klijentelom koja je mnogo više ograjisala.

Idemo dalje. Takođe sam stotinama puta pisao da politička radišnost i organizovanost nisu garancija političkog kvaliteta - pa čak ni izborne pobede - ali da su lenjost, plačipičkaranje i neorganizovanost garancija poraza.

Stari srpski zanati - lenjost, prenemaganje, plačipičkarenje i neorganizovanost - jedini su uzrok srljanja iz poraza u poraz srbskih opozicionih rogova u vreći. Pogledajmo malčice kako stvari stoje. Općepoznato je koliko Visoko Mesto ulaže energije, rada na terenu, sredstava i medijskih i kolcentarskih pritisaka da bi na prošlim gradskim izborima dobio isto glasova koliko i takozvana opozicija, koja je uložila basnoslovne količine nerada, kerebečenja, plačipičkarenja i mlaćenja prazne slame.

Šta tek reći na činjenicu da je na poslednjim gradskim izborima - jesu li uopšte završeni - uza sav taj rad, sve tu organizaciju i sve te kol-centre, Visoko Mesto osvojilo jedva triput više glasova od, recimo, dr Nestorovića-Pulmologovića, koji je u kampanju uložio 130.000 RSD i dve-tri flaše rakije.

Ništa manje rada i ostalih predizbornih radnji nije uložio na kampanju u Nišu, da bi osvojio - po opoziciji manje, po njemu više, videćemo šta će biti - glasova od dr Milića & Co, koji su - sve vreme radeći svoje redovne poslove - uložili 400.000 RSD i polovan „jugo 45“.

Stari srpski zanati - lenjost, prenemaganje, plačipičkarenje i neorganizovanost - jedini su uzrok srljanja iz poraza u poraz srbskih opozicionih rogova u vreći