Našu subotnju kolumnu, posvećenu kulturi, posvetićemo kulturi čekanja da „ovaj ode“. Stavite ruke na srce, razmislite malo, pa recite koliko puta ste u prijateljskim i kafanskim razgovorima čuli rečenicu: „Samo da ovaj ode.“ Ko da ode? Kako ko? Zna se. Uvek se zna, nema potrebe precizirati. U poslednjih 12 godina to je Vučić. Pre njega se „samo da ovaj ode“ odnosilo na Tadića. A pre toga su se Složna Braća (imena i prezimena poznata redakcijama) potrudila da zauvek ode Onaj koji je bio naumio da od Srbije napravi društvo koje neće provoditi vekove u čekanju da ovaj ili onaj „ode“.

Najduže se - iz opreznosti treba napomenuti „za sada“ - čekalo da ode najveći sin naših naroda i narodnosti. Čekalo se toliko dugo da mnogi koji su (u strogoj diskreciji) priželjkivali da ode - a među njima je bilo i članova Sinove partije - nisu doživeli da ode. Najtragičnije je bilo čekanje Boleta Hitlera, garderobera u užičkoj Gradskoj kafani, bivšeg golootočanina, koji je uz obavezno „samo da ovaj ode“ uvek dodavao: „Makar ja sutradan umro.“

Komedijant slučaj je uredio da Bole, najmanje dvadeset godina stariji od Najvećeg Sina, umre od infarkta takoreći nadomak cilja: dva dana pre nego što je Najveći Sin umro. Izvesno vreme posle Najveće smrti naših naroda i narodnosti nije se čulo „samo da ovaj ode“, ali samo zato što se nije znalo ko treba da ode; bilo je to vreme takozvanog kolektivnog predsedništva.

Onda se dogodio narod, došao je Milošević i ubrzo potom se ponovo čulo „samo da ovaj ode“. Da ne ispadne da sam „iznad situacije“: i ja sam u (relativnoj) mladosti i (apsolutnoj) gluposti i govorio „samo da ovaj ode“. I najozbiljnije mislio da će, kad Milošević ode, doći ona neočekivana sila, koju ovde često napušavam, i rešiti stvar.

Kad je otišao Đinđić, došli su kohabitanti Koštunica i Tadić i vo vremja tog Diumvirata dogodila se jedna interesantna stvar. Nikada nikog nisam čuo - što ne znači da neko nije govorio - da je neko rekao „samo da ode Koštunica“, što samo doliva ulje na vatru mojoj teoriji zavere koja naučava da je Koštunica u sve srpske vodovode sipao LSD, a Tadiću saliguz u kafu.

U mom shvatanju stvari - koje sam u Famoznom višekratno obrazlagao - upravo je Koštunica bio taj koji je ispotiha restaurirao klerikalno-ljotićevski-moljevićevski-ćosićevski ambijent koji pogoduje starom srpskom zanatu čekanja da „samo ovaj ode“.

Onda se, otprilike oko 2007, najpre ispotiha, potom gromoglasno stalo govoriti „samo da ovaj ode“. Mislilo se na Tadića. Tada sam već bio relativno star i nešto manje glup, pa nisam „govorio samo da ovaj ode“... Ali sam ipak bio dovoljno glup da mislim da se Tadićevo Carstvije moglo popraviti, što je možda i bilo moguće da su oni koji su govorili - a legion im je ime - vršili vaninstitucionalni pritisak da se Tadić kurtališe lopuža iz svojih redova i da počne stvari dovoditi u red.

Sada sam dibidus star i srazmerno malo glup i mislim da se Carstvije Tadićevo nije moglo popraviti. Nema vam druge nego da čekate da samo ovaj ode, pa da dođe neko drugi, pa da čekate da i on ode.

Najduže se - iz opreznosti treba napomenuti „za sada“ - čekalo da ode najveći sin