U osnovi te nedovršenosti - koju je Đinđić briljantno analizirao u knjizi „Jugoslavija kao nedovršena država“ - stoji temeljno pogrešno, da ne kažem baš rapalsko shvatanje države kao teritorije po kojoj su raspoređene žandarmerijske stanice i kasarne. Iz tog pogrešnog shvatanja nastalo je još pogrešnije shvatanje da više teritorije znači više države. Iz tog naopakog shvatanja proizašao je naopaki projekat ujedinjenja svih Srba u Ćosićevom „zaokruženom životnom prostoru“.
Malo je ko tokom dvovekovne realizacije tog projekta - zbog kog Srba danas ima najmanje 60% manje nego što bi ih bilo da su se umesto širenju srpske elite posvetile dovršavanju države - uopšte primećivao ono što su i drevni vrapci videli: da ni Srbi u Srbiji ne samo da nikada nisu bili ujedinjeni nego su bili (i ostali) na krv i nož zavađeni, a da su zavađeni upravo zbog nedovršenosti države koju su pošto-poto hteli da prošire.
Nacionalne države ne počivaju na nacionalnom jedinstvu - koje je btw glavni uzrok razdora - nego na jedinstvu dovršenog, verski i ideološki neutralnog državnog sistema.
Da bismo objasnili šta bi to moglo biti, vratićemo se na genijalni grafit N. N. autora koji je precrtao „Ovo je Kosovo“ ispisano sprejom na zidu neke pošte i napisao: „Ovo je pošta, budalo“.
Pošta Srbije funkcioniše jednako dobro kao, recimo, pošta Nemačke ili Francuske, što se za druge ustanove u Srbiji uopšte ne može reći. Pošta, dakle, jeste srpska, poštini direktori i menadžmenti jesu Srbi s dna kace, ali pošta funkcioniše dobro zato što je verski i ideološki neutralna i funkcioniše onako kako bog pošta i poštara zapoveda.
Tako bi, da je pameti, trebalo da funkcioniše i poština država, tj. Srbija. Što će reči: nacionalno, verski i ideološki neutralno. To u praksi - tj. na mestima gde se ta praksa primenjuje - znači da su državni aparati nezavisni od politika i ideologija.
Kad kažem „nezavisni“, ne mislim da državni aparati treba da sprovode nekakvu svoju politiku ili da opstruiraju politiku na vlasti - daleko od toga. Dužnost im je da savesno servisiraju vladajuću politiku, sve dok ne prekorači ustavna i zakonska ovlašćenja.
Da bih nacrtao kako to izgleda u praksi - tamo gde takve prakse ima - navešću primer kiparskog Sindikata državnih uposlenika, koji objedinjuje članstvo najrazličitijih političkih opredeljenja, koje svejedno uvek nastupa jedinstveno i kome se - iako ne učestvuje na izborima - sve političke stranke uvlače u dupe, jer ako li se neka stranka zameri Sindikatu državnih uposlenika, komotno može kupiti čabar u koji će da prdne.
Bilo bi dobro da kraj ove političke krize bude početak radova na debelo zakasnelom dovršavanju države, a to se može uraditi... Na ovom mestu me prekide predstavnik sindikata beogradskih vrabaca i opomenu: Čoveče, ne srljaj u vrapčiji genocid.
