Na kraju će se ipak pojaviti ona dugoočekivana sila koja dolazi niotkuda i rešava stvar. I to viša sila. Ustrojstvo ovosvetskih stvari je takvo da podnosi haos samo do jedne granice, posle koje preuzima stvar u svoje ruke i zavodi red, kao onaj šumar iz vica s bradom koji je razjurio četnike i partizane.
Stepen haotičnosti u Srbiji se već približio stanju totalne društvene entropije, odsustva svake kreativnosti, zastoja manje-više svih životnih tokova i aktivnosti, osim onih čisto tehničkih - distribucije brašna, zejtina, sendviča i „“ferarija“ - neophodnih da ne bismo propali iako nam spasa nema.
Možebiti da bi za početak bilo dobro da srpsko društvo - koje nema snage da na okupu drži ni samo sebe - konačno digne ruke od pokušaja da uzmogne ono što ne može, da prestane da misli da mu niko ništa ne može jer je jače od sudbine i da se umesto projekata preuređivanja sveta i regiona posveti uređenju samog sebe.
Ne, neću pominjati izbore za ustavotvornu skupštinu - inače najefikasniji lek za sve naše boljke - kad bih ih pomenuo bio bi to genocid nad vrapcima, a ja nisam „genocidan narod“, pa ću se uzdržati.
Ali ću ipak po ko zna koji put pokušati da huškam na raspisivanje parlamentarnih izbora. I to ne zato da bi se „ tenzije smanjile“ - nego da bi se povećale. Političkog života - posledično i života uopšte - nema bez napetosti suprotstavljenih političkih koncepata, koji i vlastima i opozicijama (i celom društvu) daje neophodnu dinamiku.
Na izborima neka bude kom opanci, kom obojci, neće oni bitno promeniti stvar, ali će je bar pomaći s mrtve tačke. Rezultati izbora - kakvi god da budu - biće verna slika stepena odlučnosti i organizovanosti zaraćenih jebenih stranaka, od kojih bi svaka (i za svoje dobro) morala da se odrekne maksimalističkog cilja, koji se u našem slučaju svodi na kimilsungovsku pobedu i totalno uništenje neprijatelja.
Jedan od velikih problema Srba svih i svuda je to što vole da idu u krajnosti, u koje se decenijama udarnički išlo sve dok nismo došli u situaciju da više nemamo snage da odemo iz Zemuna na Miljakovac.
Nije tačna opaska prote Ruvarca da „propasti ne možemo“. Još kako možemo. I još kako ćemo propasti - ne biološki, ne paničite tutumraci - ukoliko se ovo društvo u najkraćem mogućem roku ne integriše ustavom i zakonima, a ne hvatanjem u kozaračka kola i uturanjem prstiju u bratska dupeta.
Poslušale me jebene stranke, ne poslušale, setile me se na konstituisanju skupštine, ne setile, nekih izbora će - ovako ili onako - biti. Problem je što će s vremenom biti sve manje izbora. Već ga jedva i sad ima.
