Prilazeći zorom trafici na kojoj kupujem novine i cigare, još poizdalje sam primetio nekakvo nesvakidašnje komešanje, da bih - kad sam se sasvim približio - na krovu trafike ugledao 4.570 vrabaca koji urlaju od smeha, od koji neki umiru od smeha i padaju na pločnik. Kad sam savim prišao pultu i pogledao izložene štampane stvari, trenutno mi je bilo jasno zašto se hiljade vrabaca grohotom smeju (a neki i umiru od smeha). Vrapci su, naime, bili ugledali naslovnu stranu NIN-a na kojoj je ogromnim slovima pisalo, citiram: „Ekskluzivno. Nata Mesarević, žena koja je osudila ubice premijera. Ni danas nije nemoguće otkriti inspiratore ubistva Zorana Đinđića“.
Gđa Mesarević - kojoj svaka čast zato što je uprkos stravičnim pritiscima osudila bar one koje je bilo dozvoljeno osuditi - potpuno je u pravu: inspiratore ubistva Zorana Đinđića ni danas ne bi bilo nemoguće otkriti - uostalom manje-više svi znaju ko su - kao što to ni pre dvadeset godina nije bilo nemoguće.
Pa zašto se onda vrapci toliko smeju, a neki od njih i kolateralno umiru (od zalutalog trećeg metka). To je već filozofsko pitanje i to ne kuhinjsko-filozofsko, nego „izistinski“ filozofsko. Stvar stoji ovako: apsolutno sve je moguće, i to je dokazano ljudima najegzaktnijom dostupnom, matematičkom metodom. Matematika je izričita u toj stvari: ne postoji nulta verovatnoća da se dogodi bilo šta, koliko god to bilo apsurdno, koliko se činilo nemoguće, pa čak i fizički bilo nemoguće. Matematički posmatrano, moguće je (mada nije verovatno) da Dunav poteče uzvodno - ili (još manje verovatno) da se Beograd prekonoć pretvori u Pariz - ali kolikogod bilo moguće otkriti inspiratore ubistva Zorana Đinđića, to će u Srbiji vazda biti apsolutno nemoguće, a ako matematika drugačije kaže, onda kleveće i laže.
Gđa Mesarević je u intervjuu - koji će imati i (možda interesantniji) nastavak u sledećem broju NIN-a, koji jedva čekam - izokola, donekle (otprilike onoliko koliko je mogla suditi i presuditi) razotkrila mehanizme i moduse operandi kojima cincarsko-kalburski čaršijaneri sve što je verovatno pretvaraju u neverovatno i obratno, sve što je moguće u nemoguće, a nemoguće u moguće, pa čak i obavezno.
NIN-ov novindžija u jednom trenutku gđi Mesarević postavlja pitanje od 1.000.000.000.000 rubalja: zašto sud nije saslušao Koštunicu i plejadu njemu podređenih, vernih, divnih patriotskih stvorenja, na šta gđa Mesarević - ovoga puta ne pominjući pritiske - kaže da to nije učinjeno zato što se, da je navedene pozvala na saslušanje, „suđenje do danas ne bi završilo“, na šta ja kažem da upravo zato suđenje nikad nije ni počelo i da je, kao i većina stvari u ovoj čemernoj zemlji, bilo jedna čemerna farsa.
