Slušaj vest

Masivni, spori talasi u okeanu i atmosferi igraju ključnu ulogu u globalnom klimatskom sistemu. Tokom zimskih meseci, njihov uticaj doprinosi porastu nivoa mora, ekstremnim padavinama i poplavama duž obala.

Kelvinov talas je specifičan tip talasa u geofizici koji se javlja u okeanu ili atmosferi. Ovi fenomeni balansiraju Koriolisovu silu Zemlje u odnosu na topografsku granicu, poput obale kontinenta ili linije ekvatora. Za razliku od običnih morskih talasa koji se lome i ruše na plaži, Kelvinovi talasi zadržavaju svoj osnovni profil dok se kreću na ogromnim razdaljinama. Oni neretko imaju planetarne razmere i mogu biti dugački na hiljade kilometara, povezujući udaljene delove svetskih okeana.

Njihovo kretanje je strogo usmereno i zavisi od geografskog položaja na kojem se formiraju. Ekvatorijalni Kelvinovi talasi uvek putuju isključivo prema istoku, dok se obalski talasi kreću prema polovima duž istočnih obala kontinenata. Površinski talasi mogu putovati brzinom oko 200 metara u sekundi u dubokom okeanu, dok se unutrašnji talasi kreću znatno sporije, brzinom od jedan do tri metra u sekundi. Tim unutrašnjim talasima je potrebno oko dva meseca da pređu Tihi okean i donesu promene na druge kontinente.

Veza sa klimatskim fenomenom El Ninjo

Ekvatorijalni Kelvinovi talasi su ključni za razumevanje poznatog klimatskog fenomena koji naučnici nazivaju El Ninjo. Ovi talasi se pokreću usled promena i slabljenja pasata, prenoseći ogromne količine toplote iz zapadnog u istočni deo Tihog okeana. Topla voda potiskuje hladnije slojeve dublje ispod površine, menjajući temperaturu mora na ogromnom prostranstvu. Ovaj dubinski okeanski proces privremeno menja uobičajene klimatske uslove širom sveta i menja morske struje.

Kada ekvatorijalni talasi stignu do zapadne obale Severne i Južne Amerike, oni menjaju pravac i pretvaraju se u obalske Kelvinove talase. Topla voda počinje da se širi prema severu i jugu prateći liniju obale, što dovodi do osetnog i dugotrajnog porasta nivoa mora. Tokom izuzetno snažnih El Ninjo događaja, obalski Kelvinovi talasi mogu izazvati primetan porast nivoa okeana koji traje nedeljama. Zima između 1997. i 1998. godine ostala je zabeležena upravo po porastu nivoa mora od deset do 15 centimetara duž obale Kalifornije.

Glavna i najopasnija posledica ovih okeanskih procesa tokom zime jeste znatno veći rizik od katastrofalnih obalskih poplava. Kada se povišeni osnovni nivo mora kombinuje sa visokim plimama i snažnim zimskim olujama, obalska područja trpe ozbiljna oštećenja. Pored fizičkih oštećenja infrastrukture, toplije obalske vode povezane sa Kelvinovim talasima dramatično menjaju uslove za život u lokalnim morskim ekosistemima.

Atmosferske struje i snežne padavine

Pored morskih procesa, postoje i atmosferski Kelvinovi talasi koji utiču na zimske vremenske prilike kroz složene interakcije u višim slojevima vazduha. Ovi ogromni atmosferski poremećaji mogu direktno uticati na vazdušne struje, čineći takozvani mlazni tok znatno nestabilnijim i talasastim.

Prema izveštajima koje objavljuje Nacionalna uprava za okeane i atmosferu, takve anomalije atmosferske cirkulacije mogu dovesti do narušavanja severnog polarnog vrtloga. To zatim omogućava izuzetno hladnom arktičkom vazduhu da prodre dublje na jug, donoseći oštre zimske uslove u krajeve sa obično umerenom klimom.

Posledice ovakvih usložnjenih atmosferskih obrazaca jasno se vide na primerima ekstremnih zimskih oluja. Zbog specifičnih uslova povezanih sa Kelvinovim talasima, zime između 1994. i 1996. godine donele su razorne poplave na zapadnoj obali Severne Amerike. Iako je predviđanje tačnog ponašanja ovih masivnih pojava i dalje veliki izazov, razumevanje Kelvinovih talasa ostaje presudno za uspešne dugoročne prognoze.

Kurir.rs/RTS