Uz Hirošimu i Nagasaki bilo je to najveće bombardovanje ikada. Nemački grad je postao grad mrtvih. Time se strateški nije postiglo ništa, jer su Nemci već tada bili na rubu predaje.
To je bio takav užas na zemlji da se od napada Saveznika distancirao čak i Vinston Čerčil koji je do tog trenutka podržavao intenzivno bombardovanje nemačkih gradova.
"Mislim da je došao trenutak da se izmeni pristup bombardovanju nemačkih gradova samo zato kako bi se širio užas. U suprotnom ćemo se naći u situaciji da ćemo kontrolisati razorenu zemlju", bio je deo njegove reakcije.
Na početku Drugog svetskog rata, srednjevekovni Drezden je sa 640.000 stanovnika bio sedmi po veličini grad u Nemačkoj. U jesen 1944. bio je poslednji veliki neoštećeni industrijski grad, i predstavljao je i jedan od poslednjih ekonomskih i administrativnih centara Nemačke.
Pošto do početka 1945. nije bio cilj savezničkih napada smatrao se najsigurnijim skloništem u Nemačkoj. Bio je prepun izbeglica, ranjenika i ratnih zarobljenika. Procenjuje se da je tog 13. oktobra 1945. godine imao oko milion i 200.000 stanovnika.
Saveznici su odlučili da ga tog dana gađaju.
"Postojali su savršeni uslovi za sravnjivanje grada sa zemljom iz vazduha: dobre vremenske prilike, gotovo potpuno nepostojanje protivavazdušne odbrane, nacističko vođstvo nije osiguralo čak ni delimično prikladna skloništa, a grad je bio prepun ljudi. Svi su bili meta dvostrukog britanskog napada zapaljivim bombama i eksplozivnim napravama ogromne žestine zbog čega je nastala prava vatrena oluja, pretvarajući stari grad u paklenu buktinju. Nakon toga usledio je dalji teški napad oko podneva, ovaj put američki", navodi Ijan Keršo u svojoj knjizi "Kraj".
Jedan od preživelih, Lothar Mecger, prisećao se 1999. kako je njega i braću i sestre majka prekrila ćebetom natopljenim vodom, pre nego što su pobegli iz zgrade na ulicu kojom je besnila plamena oluja.
"Videli smo užasne stvari; spaljene odrasle ljude skupljene na veličinu deteta, delove ruku i nogu, mrtve, cele porodice spaljene, zapaljene ljude koji su trčali, izbeglice, mrtve spasioce i vojnike, mnoge koji su dozivali decu i porodicu i vatru svuda, svuda", ispričao je.
Margaret Frejer do kraja života nije zaboravila prizor žene koja je trčala s bebom u rukama.
"Trčala je, pala i u tom trenutku dete joj je ispalo i u luku odletelo u vatru. Ispred sebe sam na ulici ugledala ljude kako vrište, mašu rukama, i odjednom kao da su odlučili da se spuste na zemlju. Ubrzo su počeli da gore", pričala je. Tek posle je shvatila da su gubili svest zbog nedostatka kiseonika.
Napad je naredio zapovednik britanskih vazdušnih snaga ser Artur Haris, poznat i kao "bombaš Haris", koji u bombardovanjima nije štedio eksploziv, koliko zbog uništavanja legitimnih nacističkih vojnih i industrijskih postrojenja, toliko i zbog "uništavanja morala kod stanovništva Nemačke".
U intervjuu 30 godina nakon bombardovanja kazao je da ne žali i da mora, opet bi učinio isto.
"Ljudi koji su se sklanjali u provizornim skloništima ugušili su se. Oni koji su se zatekli na ulicama progutala je vatra. Kada su preživeli nakon prvog napada izašli na ulice zatekao ih je i drugi koji je pojačao žestinu vatre i proširio devastirano područje. Oni koji su se sklonili u veliki rezervoar vode u centru grada kako bi izbegli vatru, a među njima su bili mnogi ranjeni i neplivači, ustanovili su da, za razliku od bazena, ne postoji lagan način da izađu napolje jer su njegovi zidovi bili od glatkog cementa, tako da su se mnogi utopili.
Na ulicama koje su bile u plamenu svuda su ležali ugljenisani leševi. Sutereni i podrumi bili su puni mrtvih. Na glavnoj stanici, krcatoj izbeglicama, bile su 'ogromne količine leševa i delova tela'. Niko se nije izvukao živ. U takvom paklu preživljavanje je od smrti bilo udaljeno samo za nit - često je bila reč o čistoj sreći", piše Keršo.
Procjenjuje se da je bombardovanjem Drezdena ubijeno 135.000 ljudi iako je prema najnovijim istraživanjima, komisija utvrdila da je u vazdušnim napadima poginulo do 25.000 ljudi. Tačna brojka zapravo nikada nije utvrđena.
"Šok u Drezdenu bio je utoliko veći jer se pretpostavljalo da će ovakav kulturni dragulj biti pošteđen sudbine ostalih velikih gradova u Rajhu. Naravno, reputacija Minhena kao grada neprocenjive umetnosti i arhitekture nije pružila zaštitu protiv čak 73 napada... Drezden je bio velik udarac i to u trenutku kada je kraj rata bio na vidiku, izazvao je ogromne ljudske gubitke, a razorena je i jedinstvena lepota grada. Možda je sve to bilo dovoljno da među svim gradovima koji su bili nemilosrdno gađani iz vazduha upravo Drezden postane glavni simbol rata bombardovanjem", zaključuje Keršo.
Kurir.rs/24sata.hr
Foto: Profimedia
NE PROPUSTITE
