"Zvaničnici u Vašingtonu i Pekingu se danas mnogo ne slažu, ali i jednima i drugima je jasno da konkurencija između Kine i Sjedinjenih Država ulazi u odlučujuću fazu u ovoj deceniji. Bez obzira kakve strategije imaju dve supersile, tenzije će rasti i konkurencija će se intenzivirati, neizbežno, s druge strane, rat nije. Dve države i dalje mogu sprečiti katastrofu: zajednički okvir za ono što ja nazivam "kontrolisanom strateškom konkurencijom" smanjio bi rizik od prerastanja konkurencije u otvoreni sukob ", rekao je Rudd.
Komunistička partija Kine uverena je da će do kraja decenije moći ekonomski da nadmaši snagu Sjedinjenih Država, što će neizbežno povećati samopouzdanje i političku moć u nadmetanju sa Amerikancima. Kineski novi politički plan ima za cilj postizanje dominacije na polju tehnološkog razvoja, uključujući veštačku inteligenciju do 2035. godine i modernizaciju vojske do 2027. godine, što bi joj dalo prednost u svim scenarijima sukoba sa Sjedinjenim Državama u vezi sa Tajvanom.
"Pobeda u takvom sukobu omogućila bi predsedniku Si Đinpingu da izvrši prinudno ponovno ujedinjenje sa Tajvanom pre napuštanja vlasti - postignuće koje će ga dovesti na isti nivo u panteonu Kineske komunističke partije kao Mao Cetunga", piše Rad.
Ako Vašington odluči da uđe u potpuno ekonomsko razdvajanje i konfrontaciju, svaka država na svetu biće primorana da odabere stranu, a mogućnost eskalacije bi porasla do nivoa bez presedana.
"Kontrolisana strateška konkurencija podrazumevala bi uspostavljanje određenih ograničenja za bezbednosnu politiku i delovanje obe države, ali bi omogućila punu i otvorenu konkurenciju na diplomatskom, ekonomskom i ideološkom polju", naglašava autor, dodajući da bi to takođe omogućilo Vašingtonu i Pekingu da sarađuje u određenim oblastima, putem bilateralnih aranžmana. Iako bi takav okvir bilo teško izgraditi, to je i dalje moguće, međutim alternativa je put do katastrofe.
Čini se da je mogućnost mirne i postepene transformacije svetskog poretka koja danas odgovara kineskom rukovodstvu mnogo dalje nego pre nekoliko godina. Uprkos svim neuspesima Trampove administracije, njena odluka da Kinu proglasi strateškim konkurentom, formalno zaokruži doktrinu strateškog angažovanja i započne trgovinski rat sa Pekingom, svima je stavila do znanja da je Vašington spreman za ozbiljnu borbu.
Doktrina "strateškog angažovanja" bila je politika, aktivirana šezdesetih godina prošlog veka, zbližavanja stavova i jačanja diplomatskih i ekonomskih veza između dve zemlje, koja je, očigledno, prišla kraju.
Autor veruje da plan Bajdenove administracije za obnavljanje američke nacionalne moći kod kuće, obnavljanje američkih saveza u inostranstvu i odbacivanje pojednostavljenog povratka ranijim oblicima strateškog angažovanja sa Kinom signalizira da će se konkurencija nastaviti, iako kontrolisana saradnjom u brojnim definisanim oblastima.
Pitanje je da li Peking i Vašington mogu da vode tako visok nivo kontrolisane strateške konkurencije u okviru dogovorenih parametara koji bi smanjili rizik od krize, sukoba i rata. U teoriji je to moguće, međutim, u praksi potpuni gubitak poverenja između dve zemlje znatno otežava primenu takvog sporazuma. U tom kontekstu, da bi SAD pristale na takav plan, on mora da sadrži odredbu da su sva dodatna pravila zasnovana na međusobnoj praksi provere i kontrole postupaka druge strane, bez obzira na stepen poverenja.
"Sama ideja zasniva se na realnom pogledu na svetski poredak, jer prihvata da će države i dalje nastojati da stvore odnos snaga u svoju korist, istovremeno stvarajući sigurnosne dileme za druge države. U ovom slučaju, izlaz je da se smanji rizik od "obe strane zajedničkim definisanjem pravila puta kako bi se sprečilo ratovanje. Takva pravila će omogućiti poštenu konkurenciju u svim političkim i regionalnim oblastima. U slučaju kršenja pravila to je povratak u neizvesnost i zakon džungle ", piše Rad.
"Obe strane bi trebale da se suzdrže od sajber napada koji ciljaju kritičnu infrastrukturu. Vašington mora izbjegavati provokativne i nepotrebne posjete najviših zvaničnika bivše tajvanske administracije. S druge strane, Peking mora prestati s provokativnim vojnim vežbama, raspoređivanjem i manevrima u Tajvanskom tesnacu," rekao je autor i dodao da u Južnom kineskom moru Peking ne sme militarizovati više ostrva i mora se obavezati na poštovanje slobodne plovidbe i kretanja vazduhoplova. Slično tome, Kina i Japan mogli bi vremenom da smanje svoje vojne snage u Istočnokineskom moru.
Ipak, Vašington i Peking nastavili bi da se takmiče za strateški i ekonomski uticaj u različitim regionima sveta. Oni bi nastavili da se takmiče oko stranih investicija tržišta, kao i tržišta tehnologije, kapitala i valuta. Oni bi se borili za "srca i umove" ljudi širom sveta, ostavljajući svoje pozicije dijametralno suprotnim.
"Biće mnogo onih koji će kritikovati ovaj pristup kao naivan, ali u tom slučaju je njihova odgovornost da smisle nešto bolje. Sjedinjene Države i Kina trenutno traže formulu kako da regulišu svoje odnose u opasnoj deceniji koja predstoji," zaključio je Kevin Rad.
Kurir.rs/Klix.ba
NE PROPUSTITE
