Kina je sada globalna sila, nešto što se jedva moglo zamisliti pre samo nekoliko decenija. Njena moć ponekad proizilazi iz saradnje sa širim svetom, kao što je potpisivanje Pariskog sporazuma o klimi. Ponekad to znači konkurenciju sa njom, kao što je Inicijativa Pojas i put, mreža građevinskih projekata u više od 60 zemalja koja je donela investicije u mnoge delove sveta lišene zapadnih kredita.
Ipak, u velikom delu kineske globalne retorike postoji i veoma konfrontirajući ton. Peking osuđuje SAD zbog nastojanja da "obuzda" Kinu kroz novi odbrambeni pakt AUKUS (Australija-UK-SAD), upozorava Veliku Britaniju da će postojati "posledice" za odobravanje boravka u Britaniji stanovnicima Hongkoga koji napuštaju svoj grad zbog oštrog Zakona o nacionalnoj bezbednosti i poručio ostrvu Tajvan da treba da se pripremi za ujedinjenje sa kopnom.
Kineski predsednik Si Đinping je potvrdio mesto Kine na globalnoj sceni mnogo snažnije nego bilo koji od svojih prethodnika od Mao Cedunga, najvećeg kineskog lidera tokom Hladnog rata.
Ipak, drugi elementi njegove retorike oslanjaju se na izvore koji su mnogo stariji - osvrćući se na sopstvenu istoriju, kako drevnu, tako i noviju.
Profesor istorije na Univerzitetu Oksford Rana Miter je za BBC izdvojio pet ponavljajućih tema kineske politike prema svetu.
Put Konfučija
Više od 2000 godina konfučijanskog učenja su oblikovalo je kinesko društvo. Filozof (551-479 p.n.e.) je konstruisao etički sistem koji je kombinovao hijerarhiju, gde će ljudi znati svoje mesto u društvu, sa dobrotom i očekivanjem da će oni na višim pozicijama brinuti o onima na nižim.
U velikoj meri adaptiran tokom vremena, ovaj sistem razmišljanja je podržavao kineske dinastije sve do revolucije 1911. godine, kada je svrgavanje poslednjeg cara podstaklo reakciju protiv Konfučija i njegovog nasleđa od strane radikala, uključujući novu Komunističku partiju.
Jedan od tih komunista, Mao Cedong, bio je i ostao duboko neprijateljski nastrojen prema tradicionalnoj kineskoj filozofiji tokom godina na vlasti (1949-1976). Ali do 1980ih, Konfučije se vratio u kinesko društvo, a Komunistička partija ga je hvalila kao briljantnu figuru sa lekcijama za savremenu Kinu.
Danas Kina slavi "harmoniju" (heksi) kao "socijalističku vrednost", iako ima veoma konfučijanski izgled. A vruća tema u kineskim međunarodnim odnosima je pitanje kako taj termin "dobronamernost“ (ren), još jedan ključni konfučijanski termin, može da oblikuje odnose Pekinga sa spoljnim svetom.
Profesor Jan Ksuetong sa Univerziteta Cingua pisao je o tome kako Kina treba da teži "dobronamernom autoritetu" a ne "dominaciji", za razliku od onoga što on smatra manje dobronamernom ulogom Sjedinjenih Država.
Čak i Si Đinpingova ideja o "svetskoj zajednici zajedničke sudbine“ ima tradicionalni filozofski prizvuk – a Si je posetio Konfučijevo rodno mesto Kufu i citirao njegove izreke u javnosti.
NE PROPUSTITE
Vek poniženja
Istorijske konfrontacije 19. i 20. veka i dalje duboko oblikuju kinesko razmišljanje o svetu.
Tokom opijumskih ratova sredinom 19. veka zapadni trgovci koristili su silu za nasilno otvaranje vrata Kine. Veliki deo perioda od 1840ih do 1940ih pamti se kao "vek poniženja", sramno doba koje je pokazalo slabost Kine pred evropskom i japanskom agresijom.
Tokom te ere, Kina je morala da ustupi Hongkong Britaniji, teritoriju u severoistočnom regionu Mandžurije Japancima i čitav niz pravnih i komercijalnih privilegija nizu zapadnih zemalja. U posleratnoj eri, SSSR je pokušavao da stekne uticaj na kineskim granicama, uključujući Mandžuriju i Sinđang.
Ovo iskustvo je stvorilo duboku sumnju prema namerama spoljašnjeg sveta. Čak i gestovi koji su naizgled okrenuti ka spolja, kao što je pristupanje Kine Svetskoj trgovinskoj organizaciji 2001. godine, bili su potkrepljeni kulturnim sećanjem na "nepoštene ugovore" kada su kinesku trgovinu kontrolisali stranci – situacija za koju se današnja Komunistička partija zaklela da nikada više neće dozvoliti.
U martu ove godine, na problematičnom sastaniu kineskih i američkih pregovarača u Enkoridžu na Aljasci, Kinezi su uzvratili na kritike SAD, optužujući ih za "snishodljivost i licemerje". Sijeva Kina ne toleriše ideju da autsajderi mogu nekažnjeno da gledaju sa visine na njihovu zemlju.
Zaboravljeni saveznik
Međutim, čak i strašni događaji mogu da imaju više pozitivnih poruka. Jedna takva poruka dolazi iz kineske faze Drugog svetskog rata, kada se protiv Japana borio u suštini sam nakon invazije 1937. godine, pre nego što su se zapadni saveznici pridružili azijskom ratu u Perl Harboru 1941.
Tokom tih godina, Kina je izgubila više od 10 miliona ljudi i zadržala preko pola miliona japanskih vojnika na kineskom kopnu, što je podvig koji se nadaleko obeležava u istorijskim knjigama, filmovima i televiziji.
Danas se Kina predstavlja kao deo "antifašističkog saveza" uz SAD, Britaniju i SSSR, dajući sebi moralnu težinu i podsećajući svet na svoju ulogu pobednika protiv sila Osovine.
Kina se takođe oslanja na svoju istorijsku ulogu lidera Trećeg sveta u Mao eri (na primer na konferenciji u Bandungu 1955. i u projektima kao što je izgradnja TanZam železnice u istočnoj Africi 1970ih) da bi poboljšala svoje akreditive kao lider u "nezapadnom" svetu.
Moderna istorija ostaje ključni deo načina na koji Komunistička partija Kine doživljava sopstveni legitimitet. Ipak, elementi te istorije – posebno užasna glad izazvana katastrofalnom ekonomskom politikom Velikog skoka napred 1958-62 – gotovo da se ne pominju u Kini danas.
A neki moderni ratovi mogu da se koriste u više konfrontacione svrhe. U poslednjoj godini narušenih odnosa SAD i Kine pojavili su se novi filmovi koji obeležavaju Korejski rat 1950-1953 - sukob kojeg Kinezi pamte pod drugim imenom - "Rat otpora Americi".
Marks
Istorijska putanja marksizma-lenjinizma je takođe duboko usađena u kinesko političko razmišljanje i veoma je aktivno oživljena pod Si Đinpingom.
Tokom 20. veka, Mao Cedong i drugi veliki komunistički politički lideri učestvovali su u teorijskim debatama o marksizmu sa ogromnim posledicama.
Na primer, pojam "klasnog rata" doveo je do ubistva milion zemljoposednika u ranim godinama Maove vladavine. Iako je "klasa" pala u nemilost kao način definisanja društva, kineski politički jezik danas je i dalje oblikovan idejama "borbe", "antagonizma" i koncepcija "socijalizma" za razliku od "kapitalizma".
Glavni časopisi, kao što je partijski teorijski organ Kviši, redovno raspravljaju o "kontradikcijama" u kineskom društvu u terminima koji u velikoj meri crpe iz marksističke teorije.
Sijeva Kina definiše takmičenje između SAD i Kine kao borbu koja se može shvatiti u terminima marksističkog antagonizma.
Isto važi i za ekonomske snage u društvu, i njihovu interakciju – poteškoće u rastu privrede i održavanju tog rasta na odgovarajući način "zelenim" tumače se u smislu kontradikcije. U klasičnom marksizmu, dostižete dogovorenu tačku, ili sintezu – ali ne pre nego što prođete kroz često bolne i dugačke "antagonizame".
Tajvan
Kada je reć o ostrvu Tajvan, Peking njegovu sudbinu definiše kao ujedinjenje sa kontinentalnom Kinom.
Ipak, protekli vek istorije Tajvana pokazuje da pitanje njegovog statusa raste i jenjava u kineskoj politici. Posle katastrofalnog rata sa Japanom 1895. godine, Kina je bila prinuđena da preda Tajvan, koji je potom bio japanska kolonija narednih pola veka.
Nacionalisti su ga zatim nakratko ujedinili sa kopnom od 1945. do 1949. Pod Maom, Kina je propustila priliku da ujedini ostrvo; američka Trumanova administracija bi verovatno dozvolila Mau da to preuzme, sve dok se Narodna Republika Kina nije pridružila Severnokorejcima u invaziji Južne Koreje 1950. godine, što je izazvalo Korejski rat i iznenada pretvorilo Tajvan u ključnog hladnoratovskog saveznika.
Mao je započeo napade na obalu Tajvana 1958. godine, ali je potom ignorisao teritoriju 20 godina nakon toga. Nakon što su SAD i Kina ponovo uspostavile odnose 1979. godine, postojao je neugodan dogovor da će se sve strane složiti da postoji "Jedna Kina", ali ne i oko toga da li je režim u Pekingu ili Tajvanu zapravo legitimna republika.
Četrdeset godina kasnije, Si Đinping insistira na tome da do ujedinjenja mora doći uskoro, dok su agresivna retorika i sudbina Hongkonga doveli do toga da javnost Tajvana, sada građani liberalne demokratije, postane sve više neprijateljski raspoložena prema bližim odnosima sa kopnom.
Kurir.rs
NE PROPUSTITE
