Oronulu kuću koju je nazvao domom – toliko oronulu da su on i njegovi sustanari postavili kišobran preko spoljnog toaleta – prodata je dok su cene nekretnina na severnim plažama u Sidneju dostigle vrhunac u pandemiji, zbog čega je Desić postao beskućnik.
Nakon tri decenije života na vidiku u predgrađu Avalona, Desić je odlučio da se ispovedi bračnom paru.
„Pre dve godine pozvala sam Dagija na božićni ručak“, kaže njegova drugarica. „Kupio sam mu poklon, novu gitaru. Uzeo je jednu staru sa skupštinskog čišćenja i sam naučio da svira. Pa sam mu kupio pravi. Dve nedelje kasnije vratio se sa pesmom za koju je rekao da je napisao za mene.
„Dagi je rekao da nikada nije bio pozvan na Božić ili rođendan u 30 godina. Rekao je i da je ovo prvi poklon koji je dobio otkako mu je otac poklonio plastičnog Patka Daču kada je bio klinac u Hrvatskoj".
Darko Desić je kasnije otkrio da je pobegao iz zatvora Grafton 1992. godine i da je od tada živeo ispod radara.
Zašto je išao pešice ili uhvatio autobus do svakog posla? Zato što nije mogao da se prijavi za vozačku dozvolu.
Zašto je sam sebi izvukao zube kliještima? Zato što nikada nije mogao da se registruje za Medicare. Ili Centrelink, bankovni račun, kreditnu karticu, članstvo u lokalnom RSL-u, pasoš ili bilo šta što podrazumeva dokaz identiteta i članstvo u savremenom društvu.
„Šest nedelja pre nego što se Dagi predao bilo je strašno“, kaže njegov drug, koji mu je ponudio slobodnu sobu na nekoliko nedelja. „„Dougie, ti imaš 64 godine“, rekao sam. „Moramo da smislimo plan preživljavanja za vas.“
„Ali Dagi je odgovorio: ’Druže, učinio sam zločin, pa ću se pozabaviti time.‘ Uz mnogo šoljica čaja, rekao je: „Sve što sada mogu da uradim je da budem iskren. Predaću se policiji, ali ne želim da neko upada u nevolje jer me poznaje.”
Desić je napustio svoj privremeni smeštaj da bi živeo u kampovima beskućnika u gustom grmlju iznad Avalonovih peščanih dina kako ne bi upleo svog partnera. Pre nego što je otišao, vežbao je da satima ostane u svojoj sobi.
„Moram ponovo da se naviknem na mali prostor“, rekao je svojoj drugari. "Bio sam tamo jednom i to je teško uraditi."
Dan pre predaje – u nedelju 12. septembra – drug je rekao da će odvesti Desića u policijsku stanicu Di Vaj.
„Ponudio sam mu da mu kupim poslednji obrok slobode, ali sam video u njegovim očima da je odlučio.
„Bilo je nekoliko suza kada sam ga ostavio na glavnoj autobuskoj stanici Avalona. Ali on je insistirao da niko od njegovih prijatelja ne treba da bude kriv za njegova nedela.”
Kada se Darko Desić pojavio pred Centralnim krivičnim sudom u Sidneju iz policijske ćelije u Sari Hilsu 14. septembra, njegov izuzetan tajni život postao je glavna vest – ne samo u Australiji već i širom sveta.
Zašto je begunac koji je izveo tako hrabro bekstvo iz zatvora i izbegao ponovno zarobljavanje tri decenije – živeći u jednom od najživopisnijih i najskupljih predgrađa Sidneja – iznenada odlučio da se preda?
Njegova priča je delovala kao parabola o ovoj globalnoj pandemiji, kada je korona zabeležila još jednu žrtvu. Nakon 29 godina pognute glave, prelaska sa jednog posla sa gotovinom u ruke na drugi, jedva se držao iznad granice siromaštva, živeo u nizu trošnih zajedničkih iskopina i nikada nije dozvolio ljudima da mu se previše približe iz straha da će otkriti njegovu prošlost, činilo se da je Darko Desić došao do kraja.
Biti zatvoren je bilo bolje nego biti nezaposlen i beskućnik u izolaciji. Kako je za AAP rekao policijski izvor: „Predao se da bi dobio krov nad glavom".
Snaga Desićeve sage donela je predloge izdavača i filmskih stvaralaca. Nakon što je osuđen na tri i po godine zatvora zbog uzgoja marihuane, počeo je da se plaši da će na kraju kazne biti deportovan nazad u domovinu. Jugoslavija se urušavala u građanski rat koji se sada smatra poslednjim genocidom u Evropi. Tada je doneo odluku da pobegne iz zatvora.
Kada je 15. septembra u Avalonu odjeknula vest da je begunac kojeg su detektivi optužili za „bekstvo iz zakonitog pritvora“ lokalni, vladala je konsternacija.
„Da li neko ovde poznaje Dagija?“ viknuo je preduzimljivi reporter Kanala sedam u gradskom Mitre 10, pretpostavljajući da bi kao čudan čovek često odlazio u lokalnu prodavnicua. Ispostavilo se da ga je nekoliko stanovnika Avalona poznavalo – što je upravo on želeo.
I uprkos tome što je bio samouk, visoko cenjeni klesar koji se specijalizovao za kamine i zidove, Desić nikada nije mogao da priušti sopstveni alat za izdržavanje i radio je za 200 dolara dnevno.
Od 2015. pored Desića je živeo Rob Hornibruk, mačevalac i konstruktor palube. „Časkali bismo s vremena na vreme, ali on je bio prilično povučen. Pomogao je jednom od naših stanara da se iseli i bio je veoma ljubazan prema njoj.”
Avalonova zajednica je podeljena. Neki smatraju da je "on kriminalac - zašto ga podržavati?"
Drugi kažu da mu treba dati drugu šansu - što je primer ručno oslikanog znaka na putu za Avalon.
Biznismen Avalona Piter Higins, suosnivač Mortgage Choice-a, bio je na plaži Avalon „te prelepe nedelje” kada se Desić predao.
Kao i većina odraslih meštana, Higins se nije upuštao u domaće šume na vrhu dina gde je begunac proveo svoje poslednje dve noći slobode.
Higins (61) je čuo za Desićevu nevolju zajedno sa svojom ćerkom Belle - psihoterapeutkom poput njene majke Rebeke.
„Bel je rekla: 'Tata, zašto ne bismo pokrenuli kampanju Idi finansiraj me da pomognemo ovom tipu? Mi imamo glas, on nema.”
Njen cilj je u početku bio 30.000 dolara, ali sa već prikupljenih 26.000 dolara povećala je ulog na 50.000 dolara.
Prvobitno je finansiranje trebalo da pokrije pravne troškove i Desićevu eventualnu rehabilitaciju u zajednici Avalon.
Međutim, Higins je uspeo da iskoristi svoje poslovne kontakte da obezbedi pro bono usluge vrhunske kriminalne firme, McGirr & Associates. Direktor, Pol MekGir, i saradnik Sajmon Long posetili su zatvorenika u popravnom kompleksu Silverwater na sat vremena prošlog utorka.
„Nije imao pojma o podršci zajednice koja stoji iza njega“, kaže Long. „Bio je potpuno oduševljen i ponižen do te mere da je rekao: „Ne zaslužujem ovu podršku“.
„Darko nam je rekao da se od bekstva iz zatvora uvek trudio da bude pošten i vredan, ali je iz očiglednih razloga uvek držao ljude na dohvat ruke.
„Bio je veoma zabrinut zbog interesovanja medija. Očigledno je prijateljima rekao da zna da će njegova priča završiti na naslovnim stranicama. Bio je zabrinut zbog toga. Ali istovremeno je želeo da ljudi znaju i razlog zašto je pobegao iz zatvora i razlog zbog kojeg se predao“, kaže Long.
Darko Desić se 28. septembra ponovo pojaviti putem audio-vizuelne veze iz svoje ćelije u zatvoru Silverwater.
Njegov pravni tim se nada da će ubediti sud da „bekstvo iz pritvora“ – koje može da nosi maksimalnu zatvorsku kaznu do 10 godina – smanji na kaznu bez zatvora koja obavlja koristan posao u njegovoj usvojenoj zajednici.
Entoni Desić (29) nije imao pojma da je njegov rođak još uvek u Australiji sve dok nije video vest prošle nedelje i pomislio: „Čekaj, to je Darko. On bi trebao biti u Hrvatskoj!
Desića je kumovao Entonijev otac, Nikola Desić, da 1975. dođe u Australiju iz tadašnje Jugoslavije. Obojica su odrasli u Jablancu, luci na Jadranu koja je sada deo Hrvatske Republike.
Mladi Darko je bio inženjer, radio je na trajektima iz Dubrovnika i Splita na dalmatinskoj obali do Venecije. Potom je regrutovan u Jugoslovensku vojsku.
„Ali onda je dezertirao“, kaže drug kome se poverio, „došao u Australiju i znao je da nikada neće moći da bude deportovan tamo kao dezerter kada Jugoslavija uđe u Balkanske ratove.
Mentor mu je postao Nikola Desić, njegov stric. „Radili su na istoj farmi u Argents Hilu, u blizini Nambuke, Novi Južni Jug, i mnogo su pomagali jedni drugima“, kaže Nikolin sin Entoni.
Entoni je suviše mlad da se seti da je Desić posetio svog oca kada je pobegao iz zatvora koristeći, navodno, par rezača za vijke. „Ali tata je imao samo dobre reči o njemu, rekao je da ima toplo srce, da je vredan i da je pomagao ljudima kad god je mogao.
“Rekao mi je i da ga je Darko posetio nakon bijega iz zatvora i rekao da se vraća u Hrvatsku. To je poslednje što smo čuli od njega."
„Nikada ga nisam sreo“, kaže Higins, „ali sam prilično siguran da nikada nije znao da je policija prestala da ga traži, ili da je dobio australijsko državljanstvo 2015.
„Podrška zajednice za njega je neverovatna. Meštani su mu ponudili dom, posao i najmanje 26.000 dolara da se vrati na noge. Plus porodica koja želi da ponovo stupi u kontakt.
„Radujem se danu kada će moći da šeta ulicama Avalona, uzdignute glave, zabačenih ramena i u stanju da kaže: „Ovo sam ja!“
Kurir.rs/Gardijan
NE PROPUSTITE
