Akvamacijom ili "alkalnom hidrolizom" telo pokojnika se tri do četiri sata uranja u mešavinu vode i jake alkalije, poput kalijum hidroksida, u metalni sanduk koji je pod pritiskom i koji se zagreva na oko 150 stepeni.
NE PROPUSTITE
Nakon postupka ostaju samo kosti koje su tada izrazito mekane. One se suše u pećnici, a onda melju u prah koji se u urni predaje porodici preminulog.
Baš kao i tehnika kompostiranja ljudskog tela koje se prekriva slojevima organskog materijala poput lišća ili ivera, akvamacija je još uvek dopuštena samo u određenim zemljama. U Južnoj Africi, gde je Tutu u 90. godini umro prošle nedelje, nikakvim zakonom uopšte nije regulisana ta praksa.
Metoda je razvijena ranih 1990-ih kao način rešavanja tela životinja korišćenih u eksperimentima, nakon čega je korišćena za zbrinjavanje stoke tokom epidemije kravljeg ludila, rekao je američki istraživač Filip R. Olson.
Medicinske škole u Americi 2000-ih su koristile akvamaciju za uklanjanje doniranih ljudskih leševa, pre nego što je ta praksa ušla u pogrebnu industriju, napisao je Olson u radu iz 2014.
Ikona borbe protiv aparthejda, Dezmond Tutu, čija je sahrana održana juče, ostavio je molbu da njegova pogrebna ceremonija bude jednostavna , a posebno je tražio jeftini kovčeg i ekološku kremaciju.
Budući da je grobni prostor u urbanim područjima širom sveta sve oskudniji i skuplji, akvamacija privlači sve više ljudi. Zagovornici ove metode smatraju da je voda nežniji put od plamena i da ova "tečna kremacija" troši manje energije od uobičajenog i ispušta manje gasova staklena bašte.
Kurir.rs/Jutarnji list
NE PROPUSTITE
