U opširnoj ispovesti koju je, u dokumentarcu namenjenom TV emitovanju, u petak objavila Balkanska istraživačka mreža (BIRN BiH) , Pečenković je prvi put detaljno ispričao kako je dospeo u redove ekstremista i kakve traume je doživeo, a za sve krivi oca i majku tvrdeći da su ga oni naveli na taj put.
Pečenkovićevo ime postalo je poznato nakon što je Mevlid Jašarević, državljanin Srbije, ali takođe pripadnik vehabijske zajednice u Maoči, u oktobru 2011. napao ambasadu SAD-a u Sarajevu.
Zbog tog napada Jašarević pravosnažno osuđen na 15 godina zatvora, a Pečenković je uhapšen, jer se ispostavilo kako ga je upravo on, na dan napada, iz Maoče dovezao u Sarajevo.
Tokom tromesečnog pritvora u potpunosti je, kako kaže, sarađivao s istražiteljima i protiv njega nikada nije podignuta nikakva optužnica.
On kaže da mu je otac naložio da Jašarevića odveze u Sarajevo i izričito tvrdi kako nije mogao ni naslutiti na šta se Jašarević sprema kada ga je vozio u grad gde će ovaj kasnije izvesti teroristički napad. Pečenković tvrdi da je očeva odgovornost i to što je uopšte dospeo u Gornju Maoču.
On priča da je do početka rata živeo u "normalnoj komunističkoj porodici" u kojoj se verska pripadnost uopšte nije izražavala, a da su vernici postali kada i većina ostalih, odnosno kada je počeo rat u BiH.
"Počelo se postiti, ramazan i to je to", kaže jednostavno Pečenković koga je posle rata otac poslao u versku školu.
Međutim, ključni preokret zbiva se oko 2000. godine kada u Bihać, u kojem su živeli, stiže Nusret Imamović, vođa vehabijske zajednice iz Gornje Maoče, koji će 2014. otići u Siriju zajedno sa porodicom i tamo se priključiti terorostičkoj organizaciji Fronta al-Nusra.
Upravo pod Imamovićevim uticajem, tvrdi danas Pečenković, njegov otac donosi odluku da se cela porodica iz Bihaća preseli u Maoču.
U toj izolovanoj zajednici zatvorenoj za strance svi su bili podvrgnuti radikalizaciji.
Na oca, majku i dvojicu braće to je definitivno imalo uticaja, ali Pečenković kaže da je on prema svemu tome stalno bio sumnjičav zbog čega ga je otac proglasio "nevernikom" i zabranio mu da boravi u istoj sobi sa dvojicom braće.
Godine 2013. zbiva se novi preokret, kada otac nestaje, a majka tvrdi da je otišao da radi u Austriju. Majka potom od njega traži da izvadi dokumenta za braću kako bi dobli pasoše, a zatim i njih troje nestaje. Majka mu se, kaže Dino, potom javila iz Turske.
Odmah mu je, kaže, bilo jasno da se zapravo spremaju u Siriju. "Da sam znao, nekako bi ih sprečio", kaže danas.
Prema podacima bezbednosnih agencija u BiH, najmanje 250 državljana BiH otišlo je na ratišta u Siriji i Iraku kako bi se tamo pridružili islamističkim ekstremistima.
Dino se kasnije sa porodicom čuo jednom mesečno, a letos je saznao da mu je poginuo mlađi brat (18), a posle dva meseca i otac.
Obojica su se borili u redovima islamističkih terorista. Harun je postao ratnik sa 15 godina, a sa 18 godina ubile su ga kurdske snage.
"Njemu (Harunu) to je sve bilo smešno. Oženio se sa 16 godina i dobio sina sa 18. I eto, letos (2017) je poginuo", kaže Dino koji tvrdi kako ne zna šta mu je s majkom i drugim bratom, jer s njima nema nikakvog kontakta.
Za smrti svojih najbližih krivi oca i majku, ali i državu BiH tvrdeći da su državne vlasti morale da spriče odlazak na strana ratišta.
"Ekstremizam mi je uništio porodicu, a država ništa nije učinila da to spreči", kaže Dino.
Tvrdi kako od države nije dobio nikakvu pomoć ne bi li se integrisao u društvo i nastavio s normalnim životom.
Država mu nije ponudila nikakvu egzistenciju pa on, kao svi i bivši radikali u BiH, sada funkcionišu kao neka vrsta "vanzemaljaca", kako sam kaže.
"Ova naša država samo uzima, ništa ne daje", zaključio je Pečenković navodeći kako se na kraju ipak sam snašao, oženio se,i sad "slaže kockice" svog života.
Profesor Fakulteta za kriminalistku pri sarajevskom univerzitetu Jasmin Ahić tvrdi da, uprkos spremnosti da se suoči s problemom radikalizma, vlasti u BiH još nemaju odgovor na to kako efikasno podstaći proces deradikalizacije jer nije ponuđen odgovarajući model koji bi odgovarao specifičnostima zemlje.
Umesto toga, smatra on, u BiH se primenjuju metode poput onih u Francuskoj i Velikoj Britaniji.
"Država mora da nađe programe kako bi ti ljudi ponovo postali deo društva", kazao je Jahić ukazujući na problem "etiketiranih" ekstemista, koji nakon odsluženja zatvorske kazne zapravo uopšte ne mogu da nađu posao, niti da se uklope.
Pred Sudom BiH do sada su procesuirana 22 povratnika sa sirijsko-iračkih ratišta, kojima je ukupno izrečeno nešto manje od 40 godina zatvora. Najviše je kazni do godine dana zatvora i one se po pravilu izriču prema sporazumu o priznanju krivice.
Kurir.rs/ Tanjug
Foto: Printscreen/ Youtube
NE PROPUSTITE
POGLEDAJTE BONUS VIDEO:
Ratuju za veru, ali i debelu platu: Ko su ljudi koji iz Srbije odlaze na sirijski front?
