Saopštenje Episkopskog saveta SPC u Crnoj Gori, koje su potpisali mitropolit crnogorsko-primorski Amfilohije, episkop budimljansko-nikšićki Joanikije i episkop mileševski Atanasije, prenosimo u celini:
"Predsednik Vlade Duško Marković je odlučio da javno govori o sastanku koji su on, predsednik države i naši arhijereji: mitropolit Amfilohije i episkop Joanikije, održali pre nekoliko dana.
Budući da je premijer izrekao više tvrdnji, dužni smo da one najvažnije prokomentarišemo.
Najpre, istina je da je sastanak održan, ali zakazivanje pomenutog sastanka je imalo svoju istoriju u kojoj se ne može jednostavno reći da je održan „na poziv mitropolita Amfilohija sa episkopom Joanikijem“. Najpreciznije bi bilo reći da je inicijativu za sastanak na najvišem nivou, pre nastavka, od nas traženog, ekspertskog dijaloga, najpre dao sam premijer, a da je mitropolit predložio širi format tog sastanka. Od donošenja neustavnog i diskriminatornog Zakona o slobodi vere ili uverenja i pravnom položaju verskih zajednica, Mitropolija crnogorsko-primorska, kao i sve eparhije Srpske pravoslavne Crkve u Crnoj Gori imaju intenzivne kontakte i sastanke na svim nivoima: sa političkim partijama, pojedincima, ambasadama, civilnim sektorom, kao i brojnim međunarodnim institucijama. Javnost obaveštavamo samo o onim sastancima koji su konstruktivni i doprinose istinskom i posvećenom dijalogu. A ovaj, nažalost, nije bio takav.
U razgovoru su episkopi tražili prihvatanje Predloga zakona o izmenama i dopunama Zakona o slobodi vere ili uverenja i pravnom položaju verskih zajednica, koji je odavno predat Vladi u zvaničnim razgovorima našpeg ekspertskog tima. Takođe su tražili da se odobre boravišne dozvole koje se već godinama uskraćuju jednom (manjem) broju sveštenstva, monaha i monahinja, koji nemaju crnogorsko državljanstvo, a neki od njih se, upravo ovih dana, i proteruju iz Crne Gore, posle boravka u Crnoj Gori po više od deset-petnaest godina.
Ne možemo se saglasiti sa navodima premijera o „trajnoj opredeljenosti“ vlasti da vode dijalog i traže zajednička i najbolja rešenja. Da je to tako, ovde ne bi bilo nikakvoga spora. Upravo zbog izostanka takvog odnosa prema Pravoslavnoj Crkvi je i došlo do problema u kojem se nalazimo, a koji, saglasni smo u nečemu i sa premijerom, „opterećuje ukupni društveni ambijent“.
NE PROPUSTITE
Ono što se iz razgovora jedino iskreno moglo zaključiti, to je ponuda režima, nekoliko puta i javno izrečena, da Srpska pravoslavna crkva u Crnoj Gori bude „deo rešenja“ na način što bi, valjda, trebalo da učestvujemo u ostvarenju političkog programa vladajuće partije i stvaranja partijske „crkve“ u Crnoj Gori. Za takav bezumni predlog, naravno, nikad neće imati sagovornika u Srpskoj pravoslavnoj crkvi, kao ni u bilo kojoj istinskoj verskoj zajednici u svijetu. Upravo su takve ponude, a ne litije, koje su samo reakcija na nepravdu, one koje drastično smanjuju mogućnost uspešnog dijaloga i stvaraju „nerazumevanje i konfrontacije“ u društvu.
Zaista je neshvatljivo optužiti Srpsku pravoslavnu crkvu u Crnoj Gori za „odbijanje dijaloga, a samim tim i mogućnosti da se pronađe održivo rešenje“, posle naših višegodišnjih napora da uspostavimo institucionalni dijalog sa državnim vlastima, ne tražeći ništa drugo sem obezbeđenja elementarnih ljudskih i verskih prava, koja su ugovorima potvrđena drugim tradicionalnim verskim zajednicama u Crnoj Gori. Podsećamo da smo u tom smislu, da bi omogućili lakši put ka rešenju, naše primedbe na neustavni i diskriminatorni Zakon sa obrazloženjima na devedeset strana, sveli na Predlog zakona o izmjenama i dopunama odnosnog Zakona u četiri kratka člana koji se tiču samo priznavanja postojećeg pravnog subjektiviteta Crkvi i verskih zajednica i odredbe po kojoj bi se svi „imovinsko-pravni sporovi između Crne Gore i verskih zajednica u pogledu verskih objekata i zemljišta, koji su sagrađeni ili stečeni do 1. decembra 1918. godine“ rešavali isključivo „pred nadležnim sudovima u parničnim postupcima u skladu sa potvrđenim međunarodnim ugovorima, Ustavom Crne Gore, Zakonom o svojinsko-pravnim odnosima, Zakonom o državnom premijeru i katastru nepokretnosti i drugim relevantnim propisima“. Dakle, pred sudovima i u skladu sa zakonima ove države. Zar je ovakav predlog poziv na kršenje zakona, koje nam spočitava predsednik Vlade?
Što se tiče „velikodušne“ ponude predsednika Đukanovića i premijera Markovića o obustavi primene zakona do odluke Ustavnog suda i Evropskog suda za ljudska prava, ona je neustavna, a time i zlonamerna, i to iz više razloga. Ona takođe nije ništa novo, i o njoj je u javnosti već bilo reči. Prvo, ona predstavlja pokušaj državnih vlasti da skinu odgovornost sa sebe zbog donošenja neustavnog i diskriminatornog zakona. Drugo, Vlada nema mogućnost da obustavlja primenu nijednog zakona i nema institucionalne mehanizme kojima bi mogla da garantuje da se zakon neće primenjivati, jer je on u ovom trenutku sastavni deo pravnog poretka Crne Gore. Treće, Ustavni sud ima ovlašćenja po kojima je dosad mogao da pokrene ocenu ustavnosti ovog nesrećnog Zakona. To je isto mogla da uradi Vlada, kao i poslanici vladajuće većine u Skupštini. Takođe, taj sud nema rok u kojem bi trebalo da odluči o ustavnosti zakona. Za ovako važno pitanje nije nevažna činjenica da Ustavni sud trenutno nema predsednika. Četvrto i možda najvažnije – u nadležnosti Evropskog suda za ljudska prava nije ocena ustavnosti i zakonitosti zakona i drugih propisa, već pojedinačnih akata, koji bi bili doneti prilikom primene zakona. Dakle, ovim je opet odbijen zahtev naše Crkve da se dijalog vodi o promeni zakona, čime je vlast pokazala da je suštinski ne interesuje argumentacija Crkve niti stručne i šire javnosti o neustavnosti i diskriminatornom karakteru određenih normi ovoga zakona.
Žao nam je što moramo konstatovati da, naročito nakon izjave premijera Markovića, ni ovaj razgovor, niti ponude o obustavi primjene zakona, ne možemo shvatiti kao put do otvorenog i konstruktivnog dijaloga već isključivo kao politikansku zloupotrebu jedne ozbiljne teme pred najavljene izbore. Tome govori u prilog i odnos vladajuće partije i njenih političkih partnera prema crkvenoj imovini, koja se ovih dana ogleda u prodaji manastirske vodenice u Pljevljima, berzanskom prometovanju pravoslavnih hramova na Svetom Stefanu, rušenju, od meštana građenog, manastirskog konaka na Briskoj Gori kod Ulcinja… na mestu gde se nalazio drevni manastir (sadašnja je crkva izgrađena pre devedeset godina). Zar se duhovni vapaj tamošnjeg malobrojnog pravoslavnog naroda, koji monahinjama gradi kuću, morao ugušiti do zuba naoružanim protivterorističkim jedinicama?!
Što se tiče molitvenih litija i njihovog nastavka, koje je, podsećamo, predsednik Đukanović, valjda u duhu ublažavanja „nerazumevanja i konfrontacije“, koje nam spočitava premijer, proglasio „ludačkim pokretom“ – predstavljale su i predstavljaju jedinstveni mirni protest takve vrste u svetu protiv antiustavnog i diskriminatornog zakona. Takvo je pravo zagarantovano svim demokratskim ustavima sveta. Uostalom, Ako je Crna Gora zaista ”demokratsko društvo evropskih i evroatlantskih vrednosti” kako to da, za razliku od uličnog nasilja koja se događaju širom sveta, mirne litije mogu da budu problematične u takvom društvu, po bilo kojoj osnovi, kamoli da se karakterišu kao „pretnje i ucene“, kako je to učinio premijer Marković? Naredbama o ograničavanju javnih okupljanja na dve stotina lica, po mišljenju uglednih pravnika krši se Zakon o zaštiti stanovništva od zaraznih bolesti, jer se podzakonskim aktima prozvoljno menjaju zakonske norme, a saglasno Ustavu, samo se uvođenjem vanrednog stanja može obezbediti da ovakvi podzakonski akti mogu imati silu zakona. Čini su da su ove naredbe u Crnoj Gori naročito usmerene na ograničavanje verskih prava pravoslavnih vernika.
U tom pogledu se snažno ne slažemo sa predsednikom Vlade da se u Crnoj Gori zakoni sprovode „u duhu jednake primene“ za sve, a o toj diskriminaciji smo mnogo puta govorili. Podsećamo na to da je, od svih tradicionalnih Crkvi i verskih zajednica, samo Pravoslavna Crkva ostala bez ugovora sa državom o uređenju pitanja od zajedničkog interesa i da se samo njenom sveštenstvu i monaštvu uskraćuju dozvole za boravak. O jednakoj primeni poslednjih epidemioloških mera i propisa tek nema reči. Pravoslavni episkopi, sveštenici i vernici su privođeni, hapšeni, zadržavani, pritvarani, osuđivani i kažnjavani nesrazmerno više u odnosu na ostale činioce crnogorskog društva, među kojima su i mnogi građani koji su ostajali nekažnjeni za ista takva „dela“ (dovoljno je pomenuti vernike okupljene pred hramovima ili kolone automobila za Svetog Vasilija Ostroškog u Boki i za Spasovdan u Kučima, čiji su učesnici kažnjavani, za razliku od kolona, sukoba i okupljanja, recimo, povodom 21. maja).
Na kraju, i pored pokušaja pogrešnog predstavljanja razgovora koji su vođeni kao uvod u nastavak ekspertskih pregovora, koji su ovim javnim istupom premijera maltene sabotirani, Episkopski savet ostaje otvoren da se dijalog i razgovori nastave, pa i sledeće sedmice, ako u Vladi ima volje i snage da iskreno i efikasno pristupi ovim razgovorima.
Vlast ne može da očekuje da će nasilje otimanja usmereno samo prema pravoslavnim hramovima i svetinja, koje je jasno sadržano u neustavnom i diskriminatornom Zakonu o slobodi veroispovesti, da bude mirno prihvaćeno od strane naroda, koji se oslobodio straha nakon višedecenijske represije pod komunističkim režimom i njegovim naslednicama i jasno poručuje svima i u Crnoj Gori i u svetu: Ne damo svetinje!".
Kurir.rs
NE PROPUSTITE
