"Molim vas, dođite. Dođite i pogledajte šta se dogodilo sa mojom kućom", poziva Stanić.
Dočekala ih je njegova stara uplakana majka koja je u ratu izgubila jednog sina, supruga Davorku, brat Josip i troje dece. Prethodne noći njih devetoro su prvi put spavali u kontejneru koji su dobili od Simensa. Sada je kamper stigao ispred kuće, pa će neko vreme biti suvo i manje-više udobno. Od utorka spavaju u garaži pored otvorenog kamina, skupljeni na drvenim klupama.
"Zbog toga sam želeo da dođeš. Da to vidimo", Tomislav pokazuje ugao kuće od koje je zemljotres polomio cigle. Škripalo je kao da je od stakla, a kada kanton tako ispadne, svi zidovi kuće se ruše i jedino rešenje je da se sve to sruši i gradi od nule. Tomislava pitamo zašto tokom gradnje nije ojačao uglove betonskim stubovima čeličnom armaturom, već je ostavio samo uvoznu ciglu koja se lako i bez zemljotresa lomi.
"Nisam to uradio, država je to učinila umesto mene. Kod za obnavljanje. Tako su obnovili sve kuće u okolini. Bez betona i gvožđa. Ne samo u Strašniku, kome je posle rata ostalo par čitavih kuća. Obnova, prijatelju, došli su nam u glavu. Zato sam želeo da ovo vidiš. Da pišem o tome. Jer oko toga se ćuti, a neko je odgovoran za ovo ...", kaže Tomislav.
"Dođi, vidi ...", Tomislavov brat Josip nas uvodi u kuću pod svetlima baterijske lampe. Zamrznuta slika najjačeg udarca. Bor sa lampicama, namešten sto, police, dvosed, sve je uništeno. Kanton kuće je iskočio i kuća je potonula.Neko je hteo da masno zaradi.
Kurir.rs/Slobodna Dalmacija
NE PROPUSTITE
