ĐEVĐELIJA - U Đevđeliju, grad iz kog poslednjih dana dolaze najtužnije priče na svetu.
Iako je sveže oprana, glavna ulica Borisa Kidriča zaudara na urin. Hiljade izbeglica zato više ne puštaju bliže od granične tačke, pa tako više ne mogu do železničke i autobuske stanice. Samo dan ranije tu ih je bilo 5000. Oni svaki dan i dalje dolaze u istom broju, samo što ih sada trpaju u vozove i autobuse prije nego s prašnjavog makadama stupe na asfalt. Imućniji nekako prođu kontrolni punkt pa ulaze u tridesetak taksija koji tamo čekaju.
Taksisti nisu raspoloženi za razgovor, pogotovo ne o ceni prevoza s jedne strane zemlje na drugu. No doznali smo da nijedan od njih tih 250 kilometara neće voziti za manje od 120 eura, što mu je gotovo mesečna zarada. Voz vozi triput, autobusi dvaput više, a koliko tura odvoze oni - ne broji nitko.
U toj prašini samo koji metar od zamišljene linije koja deli Makedoniju od Grčke nastaje novi kamp, makedonska vojska podiže šatore, gradi se prihvatni centar koji izbeglice odmah nakon što se okrepe šalje dalje, prema Srbiji. Vlada haos, ali ne može se reći da se Makedonci se ne trude.
Prašina do izbegličkog punkta ne smeta zbrda-zdola skrpljenim štandovima na kojima se za dobar novac prodaju cigarete, voda, sokovi i nešto hrane. Izbeglice u očaju ne pitaju za cenu. Jedan od novopečenih trgovaca na čaju je zaradio za novu kuću.
- Prodavao sam na dan po 500 komada i zaradio 10.000 eura. Za taj novac u Đevđeliji ću za 2000 kupiti parcelu i ostalo utrošiti na gradnju. Imaju oni para, treba im ih uzeti - kaže 40-godišnji Makedonac. Dodaje da će nešto novca poslati ćerki koja živi u Nemačkoj kod rodbine i studira medicinu. Inače se bavi poljoprivredom, živi bedno i ne pada mu na pamet ne iskoristiti priliku.
Na mesnom kiosku prodaju internet. Za tri eura dobije se lozinka i možeš surfati u krugu od 50 metara sledećih šest sati. Reklama je napisana latinicom i arapskim pismom.
