OD GOLMANA ZVEZDE - DO RADNIKA NA SELIDBAMA: Čudesna životna priča bisera sa Marakane koji je sa 16 godina došao do prvog tima: Postalo je sramota biti vredan!
- Aleksandar Stanković je sa 16 godina bio priključen prvom timu Crvene zvezde, ali nikada nije debitovao na Marakani i to mu je najveća žal u karijeri.
- Nekadašnji Zvezdin golman danas brani za OFK Vršac i povremeno radi u firmi za selidbe, što ne smatra sramotom već poštenim poslom.
- Kaže da mu je dugoročni cilj povratak u Zvezdu i nastup za prvi tim, dok je trenutno potpuno posvećen fudbalu u Vršcu.
Sa 16 godina priključen je prvom timu Crvene zvezde. Delio je svlačionicu sa igračima koji će kasnije napraviti velike karijere, slušao da je pred njim svetla budućnost, ali ga sve to nikada nije ubedilo da mu bilo šta u životu pripada unapred.
Ni mesto među stativama. Ni novac. Ni privilegija da neki pošten posao smatra nedostojnim sebe.
Aleksandar Stanković važio je za jednog od najtalentovanijih golmana svoje generacije. Prošao je Crvenu zvezdu, Grafičar, OFK Beograd, Železničar, a danas brani za OFK Vršac. I dok je ovog leta njegova fotografija u radnoj opremi firme za selidbe „Jaki momci“ privukla veliku pažnju javnosti, njemu u tome nema ničeg neobičnog.
Nekadašnji Zvezdin biser nosio je nameštaj. I ne stidi se toga. Naprotiv.
Posao je počeo da radi u periodu kada su fudbalske plate kasnile mesecima, a ljudi koje je tada upoznao vremenom su mu postali bliski prijatelji.
„Moj otac se bavi kombi prevozom i preko posla je upoznao Jakova, vlasnika firme ‘Jaki momci’. Tako smo se i nas dvojica upoznali, a posle pandemije koronavirusa pitao me je da li bih im ponekad pomagao kada sam slobodan. Svi momci su čista desetka, sjajni ljudi. Jakov je izvrsna osoba, završio je teologiju i u međuvremenu smo postali nerazdvojni drugari“, rekao je Stanković u sjajnoj priči koju donosi Meridian sport.
Dodatni posao u početku nije bio samo želja da zaradi više. Bio je način da prebrodi period u kojem profesionalni fudbal nije donosio sigurnost koju je očekivao.
„Pre pet, šest godina u fudbalu je bila takva situacija da su plate neretko kasnile po tri ili četiri meseca. Nije lako živeti bez primanja, pogotovo u našem fudbalu, gde plate nisu toliko velike da možeš nešto da ostaviš sa strane. Tada sam povremeno radio uz fudbal. Poslednje tri godine pomažem samo tokom letnjih i zimskih pauza.“
Fotografija sa selidbe ubrzo je postala viralna, a Stankoviću je bilo drago što je pažnja javnosti usmerena i na njegove prijatelje i njihov posao.
„Voleo bih da ovo bude lepa reklama za njih. To su veoma vredni i pošteni ljudi, koji predano i profesionalno rade svoj posao. Bave se selidbama na najvišem nivou na ovim prostorima. Svi smo isto obučeni, normalni momci. Radimo montažu i demontažu nameštaja, generalno sve što se tiče preseljenja.“
Mnogi koji su videli fotografiju nisu ni znali da golman iza sebe ima godine iskustva u ovom poslu.
„Ranije su izlazili video-snimci, ali je ovo prvi put da je na Instagramu tako direktno prikazano da i ja radim taj posao. Javilo mi se mnogo ljudi, slali su poruke i govorili da nisu znali da se bavim i selidbama. Video sam da je objava bila veoma ispraćena. Moraće da me uzmu za zaštitno lice!“
A onda je izgovorio rečenicu koja možda najbolje opisuje njegov odnos prema životu:
„Postalo je sramota biti vredan.“
Stanković ne vidi ništa ponižavajuće u tome da profesionalni sportista zasuka rukave i zaradi pošteno.
„Bio sam u Crvenoj zvezdi, OFK Beogradu, Železničaru… Možda baš ovo može da bude podstrek nekim mladim ljudima. Nije sramota raditi bilo koji pošten posao. Fudbal je, naravno, prioritet, ali naiđu i takve situacije. Život nije uvek lak. Ovo nije jedini posao koji sam radio uz fudbal, ali u njemu imam najviše staža. Nemam problem s tim, iako pojedini vole da se šale. Svako ima pravo da radi dodatni posao ako želi.“
Kao profesionalnom sportisti, fizički deo posla mu nije predstavljao nepremostiv problem. Ali selidba, kako objašnjava, nije samo stvar snage.
„Svi momci moraju da budu fizički spremni. U fudbalu sam ceo život i naravno da mi znači što sam profesionalni sportista, naročito kada stvari treba nositi na treći ili četvrti sprat. Mnogo je lakše kada radiš sa ovakvim ljudima i kada smo svi uigrani. Nije stvar samo u snazi, već i u tehnici, položaju tela… Veoma je važno voditi računa o zdravlju i izbeći povrede.“
Golman je po prirodi često taj koji komanduje saigračima, pa mu je i ta osobina pomogla u novom poslu.
„Letos sam bio Jakovljeva desna ruka. Organizacija je veoma bitna. Ne treba svako da uzima po jednu stvar, već je neophodno napraviti taj popularni lanac. Ljudima možda deluje jednostavno: ponesi, spusti… Ali daleko je od toga, posao je mnogo složeniji. Važno je zaštititi nameštaj i tehniku, pravilno postaviti folije i zaštitne materijale. Uvek sam lider, i na terenu i van njega, pa sam se trudio da pomognem i novim momcima.“
Bilo je i fudbalera koji su se raspitivali za posao, ali je Stanković do sada sa sobom poveo samo jednog kolegu – mlađeg brata Mateju.
„Jedini fudbaler sa kojim sam radio je moj mlađi brat Mateja Stanković. Rođen je 2008. godine i brani u mlađim kategorijama Brodarca. Nas dvojica smo delili posao.“
Dešavalo se i da golmanske rukavice zameni radnim rukavicama odmah nakon treninga.
„Mnogo puta se dešavalo da pravo sa treninga odem na selidbu. To ume baš da iscrpi. Nekada selidba nije teška, ali ima i situacija kada posao traje i sedam sati. Može da prija kao dodatni kardio trening, a može i ozbiljno da umori. Ipak, od prvog dana imam striktno pravilo – nikada nisam radio dan pred utakmicu niti na dan meča.“
Danas je, međutim, njegova pažnja usmerena samo na fudbal.
Od januara je u OFK Vršcu, gde je, kako kaže, pronašao uslove koji mu omogućavaju da se potpuno posveti karijeri.
„Od januara sam u Vršcu i sve je na vrhunskom nivou. Voleo bih da svaki klub tako funkcioniše. Ljudi koji ga vode su na mestu. Živim ovde i trenutno sam posvećen isključivo klubu i fudbalu. Nemam vremena za druge stvari.“
Ali kada govori o fudbalu, priča se neizbežno vraća na mesto gde je sve počelo. Na Marakanu.
Sa samo 16 godina Stanković je priključen prvom timu Crvene zvezde. Tada je svlačionicu delio sa imenima koja će kasnije ostaviti veliki trag u srpskom i evropskom fudbalu.
„Prvom timu Zvezde priključen sam sa 16 godina. Mislim da je to bila sezona 2014/15. Nenad Lalatović je bio trener, a tu su bili Marko Grujić, Mihailo Ristić, Luka Jović… Godinama sam išao sa prvim timom na pripreme i branio prijateljske utakmice. Mnogo toga sam prošao.“
Zvezda je u tom periodu prolazila kroz teške finansijske godine, a Stanković posebno pamti koliko su se stvari kasnije promenile.
„Zvezda je krenula da se podiže kada je došao Vladan Milojević. Plate pre toga nisu bile ni približne današnjim. U vreme Nenada Lalatovića bile su oko dve ili tri hiljade evra. Mnogo sam srećan što se klub podigao, puno mi je srce, jer sam zvezdaš oduvek.“
Ipak, iz perioda na Marakani ostala mu je jedna velika neispunjena želja.
Nikada nije debitovao za prvi tim.
„Najveća žal u karijeri mi je što nisam debitovao na Marakani. Menjao bih sve titule za minut na golu. Odrastao sam u Crvenoj zvezdi i volim taj klub. Žao mi je što nisam makar debitovao. Bilo bi mi puno srce, značilo bi i meni i mojoj porodici.“
Najbliže je bio u periodu kada je na klupu stigao Vladan Milojević.
„Generalnu probu imali smo protiv Rudara iz Pljevalja. Ta utakmica može da se pogleda na Jutjubu, odbranio sam dva zicera. Kahriman je bio povređen, a tu je bio i Jovan Vićić. Trener golmana bio je Dule Gašić, kao i danas. Međutim, Kahriman se oporavio, primio injekcije i uspeo da stane na gol. Pobedili smo 3:0, protivnik nam nije ni šutnuo na gol. Stalno sam se šalio da je tu utakmicu mogao da odradi i moj tata. Generalnu probu sam branio odlično, ali debi se ipak nije dogodio.“
Kasnije je imao priliku da protiv Zvezde zaigra u dresu Železničara, ali ni tada nije dobio priliku.
„Proradile su mi emocije jer sam prvi put od odlaska video ljude iz Zvezde. Nostalgija je učinila svoje. Krivo mi je što ni tada nisam branio, ali to je fudbal.“
Danas mu primer Ivana Guteše, nekadašnjeg cimera iz Grafičara, pokazuje da se u fudbalu ništa ne može unapred predvideti.
„On je pravi primer kako život sve namesti kad treba i kako treba. Sjajan momak.“
Stanković je deo generacije Crvene zvezde koja je mnogo obećavala, ali je veliki broj igrača veoma rano odustao od profesionalnog fudbala.
„Niko ne može da mi kaže da nismo bili talentovani. U pionirima smo osvojili ligu bez poraza, a u prvom delu sezone imali smo 14 pobeda i remi. Gasprom nas je, kao najuspešniju generaciju u klubu, nagradio odlaskom na Vembli, na finale Lige šampiona. Bio je to podstrek, ali smo kasnije, nažalost, posustali.“
Važno poglavlje njegove karijere bio je i Grafičar, klub u kojem se, kako kaže, nije samo fudbalski razvijao već i odrastao.
„Saradnja sa Grafičarom jedan je od najboljih Zvezdinih poteza. Andrija Crnadak i ja smo bili prvi igrači i deo premijerne generacije koja je otišla tamo na pozajmicu. Mnogo poštujem taj klub i volim ga jednako kao Crvenu zvezdu. Tamo sam odrastao i formirao se kao ličnost.“
Kroz Grafičar su prošla brojna poznata imena srpskog fudbala, a Stanković sa ponosom govori o generaciji sa kojom je delio svlačionicu.
„Igrao sam sa Veljkom Nikolićem, Željkom Gavrićem, Nemanjom Stojićem, Jugom Stanojevim… Mnogim igračima koji su potom ostvarili dobre transfere i zapažen internacionalni staž. O Grafičaru mogu da govorim samo u superlativima.“
Sa 28 godina Stanković i dalje veruje da najbolje tek može da dođe.
„Fudbal je čudan i nepredvidiv. Sve može da se okrene preko noći, i nabolje i nagore. Zaista sam zadovoljan u Vršcu. Imam 28 godina i svoje snove. Nadam se da ću u ovom poslu ostvariti najviše što mogu. Kratkoročni cilj mi je da se što pre ustalim na golu Vršca, jer ovaj klub zaslužuje sve najbolje.“
A onda dolazi i ono što mu je, uprkos svemu, ostalo kao najveća želja. Povratak na Marakanu.
„Dugoročni cilj mi je da se vratim u Zvezdu i zaigram za prvi tim. Život piše romane, nije nemoguće. Nije strašno ni ako se ne dogodi, ali voleo bih da bude tako.“
Kurir sport / Meridian sport
