Predsednik Fudbalskog saveza Srbije Tomislav Karadžić ističe da mu je u proteklih 365 dana fudbal donosio i tugu i radost, kao i prethodnih godina, koliko se nalazi na čelu srpskog saveza. U tom smenjivanju raspoloženja, kako kaže, za najgori utisak u 2015. postarao se gradski menadžer Goran Vesić.Po čemu ćete pamtiti 2015. godinu?- Bilo je i lepih i gorkih momenata u 2015. godini, a ovih gorkih je, nažalost, bilo čak i kada smo slavili osvajanje Svetskog prvenstva na Novom Zelandu. Dobro se sećam kako su me Savo i Mrkela zvali iz Skupštine grada posle razgovora o organizaciji dočeka svetskih prvaka. Saopštili su mi da mi je Goran Vesić zabranio ulazak u zgradu, da bi on pozvao navijače Zvezde ako bih se usudio da dođem - priča Karadžić za Kurir.Šta mu je značila ta pretnja?- Ni danas mi nije jasno šta bi bila uloga tih navijača - da li je trebalo da me biju ili je nešto drugo u pitanju, nije sad toliko ni bitno. Opet sam, kao i mnogo puta do tada, zadržao osmeh i nisam želeo da uznemiravam javnost zbog pretnji koje su mi upućene od jednog gradskog funkcionera.Da li ste pomislili da se povučete posle tog događaja?- Propustio sam nekoliko prilika da izađem iz Saveza. Jedna je bila Đenova, pa slučaj „dron“, pa presuda u Lozani kojom nam je oduzeta i poslednja šansa da se plasiramo na Evropsko prvenstvo, a četvrta situacija je bila ova. Bio sam prethodnih godina meta mnogih neprincipijelnih napada ljudi koji su doprineli da osećaj mržnje i sukobi zavladaju našim fudbalom. Sada je jasno da, kad se stvori dobar tim, dovede trener od znanja i zaigra se „grofovski“, nikome više nisu krivi sudije i Savez.Kurir je juče pokušao da stupi u kontakt s Goranom Vesićem, ali se on nije javljao na telefon.
Najveća podrškaARMIJA UNUKA JE MOJE BOGATSTVOKakva vam je bila 2015. godina van fudbala?- Hodam ponosan na sve što sam u životu uradio. Bio sam 27 godina direktor najvećih firmi, uspešan sam i danas u poslu, živim od svog rada, a bio sam siroče, odrastao sa šestoro braće i sestara u teškoj nemaštini. Posle svega što sam preživeo, pre nekoliko dana moja unuka Sofija imala je klavirski nastup u Gradskom veću Subotice, a u prvom redu sedela je armija mojih unuka. Kad čovek vidi tu lepotu, postane mu jasno da nije uzalud živeo i radio.
