Ovo je priča o nekadašnjem prvotimcu crveno-belih Živoradu Jevtiću.
Za prvi tim Crvene zvezde zaigrao je 1963. godine a poslednji meč 12 godina kasnije.
O svojoj karijeri ispričao je u jednom intervjuu iz 1984. u kome je otvorio dušu i opisao neke od najtežih trenutaka u njegovom životu.
"Kako su to lepa vremena bila, pa drugarstvo, šale... Sećam se, došao novi centarfor iz Nikšića, Vojin Lazarević,pa sve nešto preskače, opkoračuje tramvajske šine, dok šetamo gradom.
"Da me ne uhvati struja!", kaže nam.
A mi popadamo od smeha. Sa Perom Krivokućom na putovanjima sam bio sobni drugar. Pet puta sam ga sprečio da noću ne skoči kroz prozor hotelske sobe. U snu ustane i krene. Ja za njim!
"Kud ćeš, crni Pero?"
"Zmije me jure", kaže.
Jedva ga vratim u krevet.
Otišao sam i u pečalbu, u grčki "Iraklis". Povredio se i, šta ću, vratim se u Beograd. Bez posla sam
Tražili mi posao ljudi iz "Zvezdine" uprave. U "Naftagasu" sam radio samo jedan dan. Prepoznaju me radnici, a tamo velika hala, okupe se oko mene.
"Pobogu, Žiko, zar ti da ovde crnčiš", kažu mi.
I ja ne dođem sutra na posao, sramota me bilo. Posle se, preko zadruge, zaposlim na benzinskoj pumpi. Mesec i po dana sam izdržao. Zar ja da primam bakšiš, kisnem, da me nekogleda sa visine! A ljudi dolaze i čude se - Žika Jevtić prodaje benzin i briše šoferšajbne. Ostavi me žena, odvede ćerke. Počnem i da pijem. Sednem sa društvom, prisećamo se uspomena i tako do zore. A, kako da preživim. Počnem da trgujem na zemunskom "buvljaku". Volim starine, kupim, preprodam, odem do Trsta, donesem farmerke. Moralo se. A na "buvljak" svakakav svet dolazi. Prepoznaju me, šalimo se", ispričao je Jevtić.
Osamdesetih godina se vratio u Zvezdu. Radio je na održavanju stadiona. Onog istog na kojem je nekad žario i palio. Preminuo je 8. avgusta 2000. godine.
(Yugopapir/EPK)
