Bobek je 1998. godine za "TV Novosti" napisao zanimljiv autobiografski tekst, o svojoj karijeri i sve što ju je pratilo, od najranijih dana do odlaska u fudbalsku penziju.
Zahvaljujući "Jugopapiru" prenosimo vam delove tog teksta.
U jednom delu Bobek govori kako je izbegao odlazak u ustašku vojsku Ante Pavelića u NDH pred kraj Drugog svetskog rata.
"Ali bio je, bogami, čak jedan trenutak pred kraj rata, mesec ili dva, kada su nas pozvali na front. Jer, bio je poslednji trenutak da se spasi hrvatska vojska. Pavelić je radio sve da se mobiliše što više ljudi. A ja se s onim Firmom (Vladimir Firm), isto reprezentativcem, igrao je sa mnom, dogovorim da dezertiramo, odnosno da nas ne pronađu. Tako smo jednog dana spavali na jednom mestu, a drugog na drugom... Nisu nam nikako mogli ući u trag. I tako sam se izvukao", napisao je Bobek.
Takođe, slavni fudbaler je priznao da je plakao kada je prelazio u Partizan. Generalštab je slao telegrame da Bobek dođe u Beograd, ali ga kapetan Marijan Matančić nije puštao. Kada je stigao treći telegram, morao je da popusti.
"Nije mi bilo lako. Plakao sam, jer ja sam rođeni Zagrepčanin i pre toga nikada nisam bio u svetu, nisam znao kakav je život van moje kuće", priznao je Bobek
Stjepan Bobek rođen je 3. decembra 1923. godine u Zagrebu. Prve fudbalske korake načinio je u rodnom gradu, kao član HŠK Derbi. Klub nije imao omladinsku ekipu, te je dvanaestogodišnjeg dečaka registrovao kao dve godine starijeg da bi mogao da nastupa za prvi tim.
Raskošan talenat i sjajnu tehniku prikazao je već od prvih odigranih mečeva, najčešće zauzimajući poziciju u veznom redu. Nakon dve godine u Derbiju, prešao je u ŠK Zagreb, da bi ga put preko HŠK Ličanin i zagrebačkog Građanskog doveo u novoosnovani Partizan u jesen 1945. godine. Zajedno sa Glazerom, Brozovićem, Čajkovskim i Matekalom, vođeni trenerom Ilješom Špicom bio je član jednog od najrespektabilnijih fudbalskih kolektiva u Evropi tog doba.
Za reprezentaciju Jugoslavije debitovao je 9. maja 1946. na gostovanju protiv Čehoslovačke. "Zlatni jubilej", odnosno 50 utakmica u plavom dresu obeležio je 8. novembra 1953. protiv Izraela na utakmici odigranoj u Skoplju. Na olimpijskim fudbalskim turnirima u Londonu 1948. i Helsinkiju 1953. okitio se srebrnim medaljama. U vreme kada je olimpijski turnir bio značajniji od Svetskog prvenstva, zajedno sa Mitićem, Čajkovskim i Boškovim bio je nosilac igre državnog tima. Nosio je plavi dres na dva Svetska kupa – u Brazilu 1950. i u Švajcarskoj 1954. godine. Na ukupno 63 reprezentativna meča postigao je 38 golova, što je apsolutni i nikada prevaziđeni rekord.
Kada se, 26. oktobra 1958. godine oprostio od aktivnog igranja, posvetio se trenerskom poslu. "Pekao" je zanat kao učitelj juniorske ekipe crno-belih, da bi 1959. godine, po položenom trenerskom ispitu otišao u Poljsku da preuzme varšavsku Legiju. Već sredinom naredne godine seo je na klupu Partizana i sa svojim klubom osvojio tri uzastopne titule prvaka države (1960.-1963.). U dva navrata posao ga je vodio u Grčku, a neko vreme trenirao je klubove iz Turske i Tunisa (Esperansa). Tokom karijere trenirao je i zemunsku Galeniku, Dinamo iz Zagreba i skopski Vardar.
Majstor driblinga i veliki golgeter, "Štef" je na 478 mečeva u Partizanu postigao 425 golova i u istoriju Beograđana upisan je kao najbolji strelac crno-belih.
Mesto koje Bobeku po svemu pripada ozvaničeno je 1995. godine, kada je na proslavi 50 godina kluba proglašen za najboljeg igrača Partizana svih vremena.
NE PROPUSTITE
(Kurir.rs/Kurir sport, Foto: privatna arhiva)
