Bavili ste se karateom?
- Jesam. Dobrih 15 godina. Imam i bronzu sa nekog podunavskog turnira osvojenu za Crvenu zvezdu. Inače, sa Ilijom Jorgom osnovao sam karate klub Crvena zvezda, a bio sam i član uprave košarkaškog kluba kada ga je vodio Aleksandar - Saša Gec. Sa njim sam recimo išao u Kraljevo da vidimo dva košarkaša Sloge i pokušamo da ih dovedemo u Beograd. Ljubodraga - Ducija Simonovića smo uspeli, a Dragan Todorić nam je odgovorio da mora da pita tatu. Otac nam je saopštio da su u kuči Todorića svi partizanovci i da o Zvezdi nema govora. Dragan je kasnije došao u Partizan i postao odličan košarkaš i funkcioner.
Od kada i zašto Zvezda?
- Zbog Rajka Mitića. Nikada ga nisam gledao uživo, ali mi je otac redovno donosio Politiku i čitao sam o tome kako je najbolji na terenu. Nekako u isto vreme smo na Olimpijskim igrama u Helsinkiju 1952. godine osvojili srebrnu medalju, što je bio ogroman uspeh. Naravno, kasnije sam upoznao Rajka i družio se sa njim.
Omiljeni fudbaler u istoriji Crvene zvezde i zašto?
- Voleo sam igrače zbog poteza. Mogao bih da navedem Duleta Savića zbog gola Arsenalu ili Vladimira Petrovića - Pižona, za čiji dolazak u Zvezdu smo zaslužni i Matija Bećković i ja! Kako? Kada smo hteli da gledamo dobar fudbal nas dva zvezdaša, smo zajedno sa partizanovcima Duškom Radovićem i Branom Crnčevićem išli na utakmice Hajduka sa Liona, koji je imao možda i jedinu pravu školu fudbala. Tamo spazih jednog plavog dečaka, koji dade dva gola. Odemo, Matija i ja kasnije do Madere i kažemo Miljanu Miljaniću da pogleda i dovede dete po imenu Vladimir Petrović. Pižon je nešto kasnije došao u Zvezdu. Ostalo je istorija. A voleo sam mnogo i partizanovca Miloša Milutinovića.
Može li se plasman u Ligu šampiona porediti sa titulom prvaka Evrope 1991. u Bariju?
- Nikako. Ono što se desil protiv Pari Sen Žermena (1:6) je poučno uopšte za sav taj naš nazovi fudbal, čak i reprezentativni. Vi novinari ste tu krivi koliko i treneri. "Napumpate" tu decu, kao i Nejmar je od krvi i mesa, da ali on igra dok naši gledaju i duvaju loptu što dalje od gola, a nikako svom saigraču, i nikako prema protivničkom golu, nego sve lopte svom golmanu, i tako devedeset minuta. Sve ih treba vratiti u osnovnu školu. Ali, ni to ne vredi, nema učitelja! Propast. Navijači gotovo uvek pevaju himnu, dopada li Vam se kako je izvode?
- Da. Često me pitaju zašto pominjem borove i jele. Hej, pa ja sam sa Zlatibora, oko mene je u mom Ljubišu samo bor i jela, za mene je to simbol života. Što se tiče izvođenja himne, mislim da je treba doraditi, posebno u drugom delu. Čini mi se da je refren prebrzo preseče i da bi uz male korekcije mogla da bude efektnija. Imam nekoliko verzija i voleo bih da zajedno sa Sanjom Ilićem koji je komponovao uradim tu novu verziju. Kada govorimo o nastanku te pesme, moram da kažem, da sam uz Duška Radovića naučio da radim pesme po narudžbi. Tako sam kao član Zvezdine sekcije za marketing i kulturu za jedan od rođendana u zadatak dobio da napišem himnu. Tako su nastali stihovi koje znate.
Pomenuli ste da je pesnička četvorka išla zajedno na utakmice?
- Naravno, Matija Bećković i ja smo Duška Radovića i Branu Crnčevića vodili na Marakanu, a oni nas u Humsku. Zajedno smo, kao što rekoh, išli i na Lion. To je bilo normalno. Možda mi nećete verovati, ali Duško Radović je prvo navijao za Zvezdu. On je naime, odmah po dolasku iz Subotice postao veliki prijatelj Rajka Mitića i jednom prilikom kada Rajko nije dobio posao u Zvezdi, toliko se naljutio da je uz blagi pritisak Brane Crnčevića počeo da navija za Partizan. Iskreno je voleo crno-bele, i fudbal. Tolika ljubav prema nekom klubu, kao što je on imao prema Partizanu, retko se vidi. Nedostaju i on i Brana Glavonja i to vreme, rekao je Ršumović.
Kurir sport / Nenad Kiš
NE PROPUSTITE
POGLEDAJTE BONUS VIDEO:
