Saša je na svom stadionu u dresu koji je prvi put obukao sa devet godina kada je došao u Humsku rekao zbogom fudbalskoj naciji u poslednjem 37. kolu SLS.
O njemu, njegovim počecima, ljubavi prema klubu i odrastanju u crno-belom dresu u video intervjuu koji je emitovan pola sata pred početak meča FK Partizan – FK Proleter govorili su: g. Miša Radaković, g. Ljubiša Tumbaković, Sale Stanojević, Andrija Delibašić, Vlada Ivić, ekonom Gavran…
Kažu Saša Ilić je takav magistar fudbala, da više niko ne može da ga izmisli. Šta ti kažeš na tu rečenicu koju slušaš poslednjih 20 i nešto godina?
– Uh, da ne zvuči preteško – magistar. Magistar možda u nekim drugim stvarima. Šalim se, i sama znaš, toliko vremena si sa nama već da znaš kako mi funkcionišemo ovde, šta prvenstveno ja radim sa igračima. Nekima mogu i roditelj da budem, mi ovde imamo standardne neke naše šale, i ja sam taj uvek koji je začetnik svega toga, tako da i ja sam sebe u nekim situacijama hvalim da sam magistar ne samo fudbala, nego i života za njih, tako da je verovatno to ostalo od toga.
Ali Sale, stvarno, kada govorimo ne samo o igračima već i o trenerima, svi kažu da se do sada nije pojavilo dete koje može da zameni Sašu Ilića. Bilo je tu mnogo, i dan-danas je mnogo talentovanih igrača, ali niko nema to tvoje, kažu Saša kad primi loptu, primi loptu sa dve noge. Šta ti to imaš, da li si svestan tog dara za “čitanje” igre i lopte drugačije od drugih kada izađeš na teren?
– Pa to je ta čuvena Partizanova škola koju sam prošao ja, koju su prošli milion klinaca ovde koji su došli u prvi tim, ja se samo ne slažem sa jednom tvrdnjom – da nije bilo igrača koji mogu ne da zamene Sašu Ilića, nego da budu i bolji. Ne zato što sam skroman, nego zato što je to moje realno mišljenje. Situacija u klubu je bila takva da se ti klinci ne iscrpe dovoljno i mislim da je to najveći naš problem, a sigurno da ima i da će biti mnogo boljih igrača nego što je bio Saša Ilić.
Ti si već nekoliko godina unazad najavljivao da ćeš se povući, sada kažu da je to definitivno, da je ta poslednja utakmica kada govorimo o ligi, 19. maja. Je l’ to tvoja definitivna odluka i da li ti uopšte osećaš da je ostalo još pet dana, ako je tako?
– Jeste moja definitivna odluka. Ja sam skoro ceo život, fudbalski vek proveo u ovom klubu i sigurno da će mi biti teško, ali dobro, to je i normalan redosled kako treba igrač, pogotovo u ovim godinama u kojim sam ja da završi karijeru. Ja sam i prethodnih godina pričao da će mi svaka godina biti poslednja pa sam na kraju odustao od te ideje, sada sam definitivno prelomio, mislim da je stvarno dosta i da će u nedelju biti ta moja poslednja utakmica u dresu Partizana.
Da li imaš ideju šta ćeš posle raditi, da li ćeš se pridružiti timu na pripremama? Prosto Partizan, ova i svaka druga generacija ne mogu da zamisle da dođu na trening a da nema Saše Ilića, barem fizički prisutnog. Ti njima mnogo značiš, svima.
– Ja sam siguran da ću biti uz Partizan, e sad, u kom obliku to uopšte nije bitno. Gledaću utakmice Partizana, biću najverniji navijač, ali u ovom trenutku završavam igračku karijeru. U svakom slučaju, ja ću svim svojim srcem biti uz Partizan i koliko mi to obaveze dozvole, a sigurno da ću imati više slododnog vremena, dolaziti ovde biti uz saigrače moje.
Postoji mnogo anegdota vezanih za tebe, pogotovo kada govorimo o prvim trenerima, Miši Radakoviću i Ljubiši Tumbakoviću. Da li je istina da si jednom sa gospodinom Radakovićem igrao fudbal, da ste produžavali non-stop, da je na kraju pao mrak i da si bio zamoljen da prekinete utakmicu?
– Ja sam to ponavljao puno puta i nije mi teško da ponovim još jednom, sigurno da je, uz dužno poštovanje svim trenerima, čika Miša, odnosno Miša Radaković najzaslužniji za sve ovo što sam ja postigao u karijeri i što me jednostavno stvorio i kao čoveka. Ja sam i dan-danas u kontaktu sa čika Mišom, često pijemo kafu pa se sećamo nekih stvari i to je istinita priča, ali to ne samo zato što sam ja takav bio, nego je takva bila grupa igrača koje su u mlađim selekcijama Partizana. Čika Miša je bio osoba koja je na kraju treninga igrao fudbal protiv nas, onda smo birali svoju ekipu protiv igrača koji su u tom trenutku bili bolji nego ta ekipa koju je izabrao čika Miša, i s obzirom da smo često gubili, mi smo to produžavali koliko god smo mogli, tako da se nekad dešavalo da trening koji normalno traje sat i po vremena, traje i po dva i po sata.
Veliki respekt i prema Ljubiši Tumbakoviću, postoji priča koliko ste se njega plašili, imali respekt, da si jednom sakrio kao najmlađi igrač flašice Koka-Kole, odnosno piva ispod majice i da te je sreo na hodniku?
– Nisam bio najmlađi, to je jedina greška (smeh). Jeste, mi smo bili na pripremama na Tari i dobili smo kod Tumbe čuveno prepodne slobodno i hteli smo da se donekle opustimo, ja sam sebi dao za pravo da ću ja to da “prošvercujem”, ali nisam imao sreće (smeh). On me je uhvatio, bili su i novinari iza svega toga, a Tumba kao stari šmeker znao je kako, samo me pozvao u svoju sobu i rekao: “Vadi to iz džepova”, ja sam vadio Koka-Kole, a i to je bilo zabranjeno u to vreme kad je on bio trener i kad je video pivo počeo je da me grdi: “Kažnjen si”, ono njegovo standardno “bezobrazniče”, ali dobro, sve je to prošlo, ja i Ljubišu Tumbakovića, ponovo, uz Mišu Radakovića smartam najzaslužnijim za sve ovo što sam ja postigao.
Postoji još mnogo anegdota, svi treneri ti mnogo veruju, svi se konsultuju sa tobom, prosto imaš godine i staž i kvalitet, kaže Sale Stanojević da si ti garantovao za Davidova u Ligi šampiona, da će dati penal, ali ga je promašio?
– To je bila jedna od najtežih utakmica za mene lično, jer su mi se desili grčevi u nekom dvadesetom minutu pa sam izašao, a kad vratim film šta se posle izdešavalo, otkad sam izašao dok nismo ušli u Ligu šampiona, bolje mi je bilo da sam sa tim grčevima igrao do kraja utakmice. Ja sam sa Saletom Stanojevićem igrao u prvom timu Partizana i bio mi je trener, Sale je jedan vrhunski stručnjak koji je sa Partizanom napravio neverovatne stvari i u tom trenutku kad su se dešavali ti jedanaesterci, mi smo imali trojicu izvođača, sećam se da je bio Krle siguran, Kleo i Raća Petrović, tražila su se još dvojica, ja sam za tu dvojicu garantovao, i za Davidova jer je eto tako šutirao penale, za Vojislava Stankovića, čuvenog Vranjanca, zato što eto tako mi je…(smeh). I sada se desio penal koji treba da šutira Davidov koji nije promašivao na treningu, on promaši i Sale se okrene prema meni i kaže mi neke reči koje su najbezobraznije moguće u tom trenutku. Ja sam se toliko bio uplašio, ali imao sam sreće posle da me Voja Stanković “izvadi” i sami znamo kako se to završilo, Partizan je po drugi put bio u Ligi šampiona.
Kad pominjemo Ligu šampiona, u ovom periodu koliko si dugo u Partizanu, je l’ postoji jedna ili dve utakmice koje su ti najdraže, i najteže i najdraže?
– Pa sigurno da du te dve utakmice protiv Njukasla i Anderlehta meni najdraže i najviše ostaju u sećanju svih navijača Partizana, jer posle te dve utakmice Partizan je igrao Ligu šampiona. Uvek pominjem utakmice protiv večitog rivala Crvene zvezde, pogotovo svaku utakmicu gde smo pobedili to je za nezaborav, ali sigurno da ima i par utakmica koje, ne mogu da kažem da bih želeo da izbrišem, nego, primera radi taj moj čuveni promašaj protiv Reala, bih voleo da se nije desio. S druge strane, taj nesretni Šamrok kad se desio i ima još nekih, svaki poraz protiv Crvene zvezde, ali dobro, to je normalno za nekog profesionalnog sportistu, jer to čini i pobede i poraze.
Ti si na A licenci, to si završio, znači sada ide profi, jel’ misliš da bi imao živaca da budeš trener, drugačiji je posao?
– Pa vidi, ono što je sigurno je da je fudbal moj ceo život i da hoću da ostanem u njemu i imam neka određena interesovanja, s obzirom i na godine, da u poslednjih 5-6 godina ko god je bio trener ja sam donekle bio uključen u neki određeni rad, odnosno jednostavno sam davao neka mišljenja, tako da mene je to interesovalo, imam nameru da završim i tu profi licencu, a sad šta će biti u budućnosti ne zna se.
Kada si počinjao nosio si broj 1, to ti je dao Gavran, onda broj 22, broj 22 će biti povučen, više niko neće imati taj broj u FK Partizan, ali kada bi ti, na primer, nekome hteo da daš, hajde nećemo 22 ali broj 1, koji u suštini imaju golmani, kao neki simbol talenta, uspeha i onoga što je Saša Ilić, kome bi dao?
– Sad si me uhvatila da nisam ni razmišljao u tom pravcu, ali to je odluka fudbalskog kluba da se povuče broj iz upotrebe, tako je kako je, u svakom slučaju ja bih voleo, eto, i ako se povlači taj broj, da nekim našim naraštajima, deci, mladima ostane ako budu odigrali ovoliko utakmica za Partizan, da će se desiti i njima da neki određeni broj povuku iz upotrebe. Koliko god su mi ljudi ranije pričali, kako ti to možeš, i sama znaš, toliko godina si sa nama, koliko je teško i fizički i psihički igrati u Partizanu i šta Partizan predstavlja, toliko je meni bilo bilo zadovoljstvo i nikada nisam bio umoran. Ja znam u nekim trenucima koliko je meni bilo teško kad Partizanu ne ide dobro, tako da je najbitnije da moraš da voliš ovaj klub, a ja ga stvarno volim.
Tumba o Saletu
– Sećam se naravno celog razvojnog puta Saše Ilića, i ono što je interesantno, ja sam jedan od trenera u tom sistemu i tom lancu njegovog stvaranja. Istina je da sam ga ja uveo u prvi tim, te davne 1996. ja mislim, on je tu debitovao i tad počinje uslovno neka njegova karijera. Međutim, puno toga se izdešavalo puno ranije, on je selektiran kao jedno talentovano dete, dolazio je iz Borče, tamo je u to vreme živeo, njegov prvi trener ja mislim da je bio Conja Matekalo, ali najveći deo njegovog razvojnog puta kao trener je imao Miša Radaković i on je praktično od pionira, kadeta, omladinaca, pratio Sašu Ilića i kasnije ga je sačekao u prvom timu, kad smo Miša i ja bili saradnici u prvom timu i praktično vodili Sašu. Bilo je zadovoljstvo te tri godine koliko smo nas dvojica sarađivali i koliko sam ga ja trenirao, uveo ga u tim i tako dalje, iz prostog razloga što je Saša jedna posebna ličnost. S jedne strane, pričamo o Saši Iliću kao jednom od najvećih Partizanovih talenata svih vremena, što je on dokazao kroz ovo dugogodišnje igranje u Partizanu, kroz te rekorde u broju odigranih utakmica, kroz rekorde u postizanju golova, kroz rekorde kad su titule u pitanju, ali ono što je vama verovatno u ovom momentu interesantnije a to je kakav je Saša Ilić. Saša Ilić je jedno divno dete, a sad zreo, oženjen čovek, roditelj, divna ličnost kad su drugari u pitanju, obožavan sa bilo koje strane ako gledate, da li su to ljudi u njegovom neposrednom okruženju, da li su to ljudi odnosno kolege, igrači u tim svim generacijama za ovih 20 godina, ili smo to možda mi kao treneri. Tako da, ako me pitate ko je Saša, pa jedan genijalan igrač, jedna mnogo kvalitetna i pozitivna ličnost, sjajan roditelj, i kad kažete da završava svoju karijeru meni je žao, biološki on praktično i treba da završi karijeru, ali ćemo svi biti uskraćeni za gledanje jednog Saše Ilića, njegovih maestralnih poteza, golova, njegove saradnje, njegove neke energije koju i u ovim godinama daje celoj ekipi, e to je Saša Ilić.
– Rekao sam malopre, on je harizmatičan kao ličnost i bez obzira na svu neku svoju sportsku reputaciju koju je stekao za ovih 20 godina, on je do ovog momenta ostao potpuno isti Saša Ilić, momci su ga zvali Borča, Sale, itd. On se isto ponaša sa vojim kolegama, koji su bli puno stariji od njega te 1996. kada je ulazio u tim, i sa ovim momcima koji su rođeni 2000. od kojih je možda duplo stariji, to je Saša Ilić. Saša Ilić kad je fudbal u pitanju, puno tih sportskih karakteristika ima, koje čovek ne može da iskaže kroz 2-3 rečenice, znači, natprosečno talentovan, sa velikim fudbalskim mogućnostima, verovatno nije toliko napravio na nekom reprezentativnom planu i u karijeri, koliko je mogao upravo iz razloga što je želeo da bude u nekom svom okruženju, u svom klubu, u svojoj državi, u nekom svom mikro svetu i to ga je ovako možda za nijansu vratilo u karijeri, možda je mogao još više kad je karijera u pitanju, ali sve ostale stvari idu u prilog njemu, da je jedan poseban talenat i jedan poseban čovek.
Postoji anegdota kada ste Saši na pripremama u Lepenskom viru pronašli ispod dukserice flašice koka-kole i drugog pića koje je pokušao da prokrijumčari za drugove? Vas su poštovali I plašili se ne samo on već mnoge generacije.
– Ne, ja sam samo bio veliki profesionalac, i deo moje profesionalne odgovornosti je bio da vodim računa o njihovom radu pre svega, kad je teren u pitanju a i sve ono što treba da se desi pre terena, znači moram da vodim računa o njima svakodnevno, moram da znam sve ono što se dešava u njihovom okruženju, i kad je njihova glava u pitanju i kad su one stvari koje su isključivo vezane za teren. Ja sam se uvek tako ponašao, posebno u tom periodu kad je i moja karijera tek počinjala. To je nešto što donosi mladost, on je bio jedan od najmlađih igrača, u isto vreme je bio i kapiten, bili smo na pripremama mislim u Lepenskom viru. Nije to bilo strogo, to je bilo profesionalno. Da bi odgovorili zahtevima koji se pred njihh postavljaju, onda su morali na taj način da se ponašaju, i kad je vreme odmora, i kad je vreme treninga, i kad je vreme ručka, itd. Onda, jednog momenta kad su oni imali slobodno vreme a u isto vreme i mi i pošto sam ja uvek se sedeo tako da mogu da ispratim sve ono što se dešava u hotelu, jednog momenta sam video da Saša dolazi, odnosno ulazi u hotel i da mu je trenerka malo neprirodno uvećana, naravno, ustanem od mog stola, priđem kod Saleta i kažem: „Sale, šta imaš tu?“, kaže „Koka-Kolu“, pitam: „Jesi li siguran?“, on kaže: „Siguran sam“, kažem: „otvori“, on otvori i naravno, bila je i Koka-Kola, ali nije bila samo Koka-Kola. I tako, to smo mi izgladili, rekao sam: „Ostavi to ovde i u svoju sobu na odmor“, tako da to je bilo nešto simpatično, nikako grubo i mi se vrlo rado setimo tog nekog detalja, to je nešto što je bilo dečački, ulazak u neki profesionalni nivo, nešto što ne treba da drži pažnju kad je trening u pitanju i njegov odmor. Posle toga Saša je mogao samo da bude podrška kada su ostali igrači u pitanju, kako treba da se ponašaju pre, posle treninga, za vreme karantina, itd.
– Pa da li je to moj model, to je model verovatno svih mojih kolega profesionalaca, tog momenta sam ja tražio, kažem, i ja sam pravio neku svoju karijeru, to je bila treća, četvrta godina mog trenerskog staža, bilo je za očekivati i od mene da se ponašam profesionalno, ja sam to radio na način za koji sam tog momenta mislio da je najbolji. Nije to bila strogoća, to je bila jedna doza velike objektivnosti i velike profesionalnosti, i tako smo uradili. To neko poštovanje koje imam ja prema njima danas, odnosno prema svim tim mojim igračima, to je sad dvosmerno, s tom razlikom što smo mi sada prijatelji, jer, biološki smo mnogo bliži.
Da li Saša treba da prekine fudbalsku karijeru?
– Kad bi moglo da se zaustavi neko vreme, nije Saša jedini, ima puno tu talentovanih igrača koji su prošli kroz Partizan, i u svetu, kad bi mogli da ih gledamo što duže, jer ono što oni pružaju, to je nešto najlepše što fudbal može da pruži. Nažalost, biologija je jedna posebna nauka i ona crpi sve, tako da Saši je vreme, biološko vreme da ode. Po onome što on pruža u ovoj našoj ligi, verovatno bi mogao još da igra, ali moj savet mu je – Saša, ostani u fudbalu, radi u fudbalu, ali, sa neke druge pozicije.
Kurir sport
POGLEDAJTE BONUS VIDEO:
