Posle kratke i teške bolesti u 71. godini napustio nas je jedan od možda i njaboljih trenera sa Balkana u poslednjih par decenija. U moru informacija vezanih za popularnog ''Mistera'' došli smo do jednog imena koje je starijim generacijama dobro poznato, dok će mlađi posle ove naše priče, sigurni smo, dobro zapamtiti ovo ime. Reč je o legendarnom Ljubiši Broćiću.
Mali broj ljubitelja sporta sa ovih prostora smelo je da izgovori ovo ime jer, kako da se izrazimo a da ne budemo politički nekorektni, ime ovog čoveka bilo je dugo zabranjeno u bivšoj Jugoslaviji. Pokušala je tadašnja vlast na sve načine da izbriše iz istorije ime jednog ovakvog velikana, ali njegovo fudbalsko delo i veličina uspeli su da otrgnu od zaborava sve ono što je ovaj Srbin napravio u svojoj prebogatoj karijeri.
Broćić je rođen u Guči 1911. godine gde se od malih nogu posvetio fudbalu. Već sa 18 godina odlazi u Beograd gde potpisuje ugovor sa SK Jugoslavijom, klubom koji se smatra pretečom moderne Crvene zvezde. Za SK Jugoslaviju odigrao je preko 200 utakmica zahvaljujući kojim je dobio poziv u nacionalni tim.
Tokom okupacije igrao je fudbal i trenirao mlade naraštaje, ali i bio član ilegalnog pokreta generala Draže Mihailovića u Beogradu. Pripadao je Štabu 501 u kojem su bili i njegov prijatelj Rajko Mitić od kojeg je bio stariji 11 godina, te budući košarkaški velikani Aleksandar Nikolić i Borislav Stanković. Svi oni bili su pod komandom majora Jugoslovenske vojske Kraljevine Žarka Todorovića Valtera, koji je imao najobimniji dosije kod Vermahta.
Karijeru fudbalera okonačao je malo pre početka Drugog svetskog rata nakon koga se ''bacio'' u trenerske vode. Komunistička Jugoslavija ga tada ''po zadatku'' šalje u Albaniju, kao studenta Fakulteta za sport i fizičko vaspitanje, kako bi predvodio nacionalni tim te zemlje na predstojećoj Balkanijadi. Ispostavilo se to kao pravi potez. Zahvaljujući upravo populanom ''Broćku'' Albanci osvajaju to takmičenje u konkurenciji Jugoslavije, Rumunije i Bugarske.
- Društveni zadatak sam prihvatio bez pogovora. Tri meseca sam radio na pripremanju albanske reprezentacije. Oni su bili vrlo nazadni u fudbalskom smislu, ali su imali nekoliko vanredno dobrih igrača, na čelu sa vođom napada Borićijem. Oni su tada igrali još onaj sistem iz 1924. godine - sa dva beka pozadi, ostalo kud koji. Onda sam ja sve to ispremeštao, od Borićija, koji je bio centarfor sidraš, stvorio sam savršenog organizatora igre - pričao je svojevremeno Broćić.
Zahvaljujući ovom uspehu Broćić je polako počeo da gradi svoje trenersko ime u svetu. Usledio je povratak u Jugoslaviju gde se Broćko prihvatio novih trenerskih izazova. Najpre je seo na klupu beogradskog Metalca (predratni BSK, kasnije OFK Beograd), onda je usledilo ono pravo! 1951. godine dolazi u Zvezdu i sa trenerom Žarkom Mihajlovićem i kapitenom Rajkom Mitićem učestvuje u osvajanju prve titule u istoriji kluba. Nije bio na osnivačkoj skupštini kluba 4. marta 1945. godine, ali je od prvog dana bio u Crvenoj zvezdi i smatra se jednim od osnivača crveno-belih.
U međuvremenu je bio član stručnog štaba olimpijske reprezentacije Jugoslavije sa kojom je u Londonu 1948. godine osvojio srebro. Dve godine nakon toga pomagao je selektoru Miloradu Arsenijeviću u odabiru igrača za Svetsko prvenstvo u Brazilu i tada počinju Broćkovi problemi.
Reprezentacija je stigla u Brazil tri nedelje pred početak Mundijala kako bi se što bolje aklimatizovala na južnoameričke uslove, međutim to se ispostavilo kao pogrešan potez. Reprezentativci su se ''upoznali'' sa čarima domaćih devojaka, pa karantin od tri dana pred početak turnira nije imao previše efekata. Jugoslavija je doživela debakl, a kao glavni krivac naveden je upravo Broćić kome je od tog trenutka krenuo pravi pakao u karijeri. Broćić se navodno u Brazilu sastao sa predstavnicima četničke emigracije, što nije ostalo neopaženo od strane Jugoslovenske komunističke partije koja je ovaj njegov potez okarakterisala kao ''napad na državu.'' Umesto selektorske stolice koja mu je bila obećana pred naredni Mundijal u Švajcarskoj, zabranjen mu je ulazak u zemlju. U Jugoslaviji je iz tog razloga dugo bilo zabranjeno da se ime Ljubiše Broćića spominje u medijima.
- Tada je otišlo sve dođavola. Ustvari, otišlo je još ranije, kada smo se mi sreli u Brazilu sa nekim našim emigrantima, pa posle kada se Rajko Mitić povredio izlazeći na teren, opet samo mene okriviše. Osvojiću ja posle sa Zvezdom i šampionat i Maršalov kup, ali napadi nisu prestajali - rekao je Broćić.
Tada Broćić počinje da traži svoje mesto pod suncem u inostranstvu i postaje prvo selektor reprezentacije Egipta sa kojom je u Barseloni osvojio Mediteranske igre 1955. godine. Nakon toga odlazi u Liban, ali se u Evropu vraća 1956. godine, kako bi trenirao holandski PSV Ajndhovena.
Ipak, on je želeo nešto više. Broćko se sam pismom preporučio tada prvom čoveku Juventusa Umertu Anjeliju koji nije časio časa i odmah je na mesto trenera doveo srpskog stručnjaka. Ovaj mu je to vratio osvajanjem Skudeta već naredne sezone, i to ne bilo kog, već jubilarnog desetog u istoriji ''stare dame.'' Tako je zahvaljujući našem treneru Juventus prišio prvu zvezdu na svoj grb.
Tih godina, u vreme dok je Broćić bio trener Juventusa, Žarko Mihajlović bio je selektor Turske, Bane Sekulić Švajcarske, a Milovan Ćirić trener Lacija - inače sve bivši treneri Crvene zvezde.
Na insistiranje tadašnjeg predsednika fudbalskog kluba Barselone, Ljubiša Broćić je 1960. godine postavljen za šefa struke katalonskog velikana. Na čelu sa njim, klub je pobedio u svim pripremnim utakmicama. Postao je prvi trener u istoriji kluba koji je ostvario trijumf na prve četiri utakmice u Primeri i ostaće upamćen i po tome što je prvi uspeo da eliminiše Real Madrid iz Kupa šampiona nakon pet godina dominacije u Evropi. Upravo ovaj podatak, da Antić nije bio jedini Srbin koji je trenirao Barselonu, naveo nas je na priču o ovom velikanu jugoslovenskog fudbala i sporta.
Posle Barselone, trenirao je i reprezentaciju Tenerifa, Kuvajta, Novog Zelanda, Libana i Bahreina, kao i klubove Saut Melburn Helas i Al Nasr.
Ljubiša Broćić se nikada nije vratio u Jugoslaviju. Pošto je bio veliki vernik, donirao je značajan novac za izgradnju Hrama Svetog Save u Beogradu. Nije se ženio, niti je imao decu, a svu svoju imovinu ostavio je SPC u Melbrunu. Živeo je u Melburnu, gde je i preminuo 16. avgusta 1995. godine.
Jedini koji je dve decenije posle svega skupio hrabrosti da mu pomene ime, bio trenerski guru Miljan Miljanić, koji je o Ljubiši Broćiću rekao:
- Svi naši treneri treba da zahvale Ljubiši Broćiću koji je zadužio fudbalski deo sveta od Jugoslavije i Evrope do Južne Amerike, Afrike, Bliskog istoka, Australije. Bio je čovek sveta!
Miljan Miljanić je to rekao iz poštovanja na fudbalsko znanje Ljubiše Broćića koji je prvi među trenerima uveo kategoriju "intervalnih treninga", kako bi stvorio "univerzalne igrače".
Ako bi ga upoređivali sa nekim, ''čika Broćko'' bi danas po svom stilu bio najsličniji Žoze Murinju, Fabiju Kapelu ili Dijegu Simeoneu. Bio je preteča defanzivnog i tvrdog fudbala sa malim brojem golova i puno faulova. Ne previše atraktivan fudbal za to vreme, ali svakako fudbal koji je davao rezultate što je na kraju i najbitnije.
Nažalost, malo zvezdaša uopšte i zna ko je i kakav je stručnjak bio Ljubiša Broćić. Iako je bio fudbalski inovator i "Miljan pre Miljana" nijedan stadion, sportski centar u Srbiji, u Beogradu i njegovoj rodnoj Guči ne nosi po njemu ime.
Srbija danas ima samo jednog trenera u pet najjačih liga sveta, reč je naravno o Siniši Mihajloviću koji je trenutno šef struke Bolonje. Svima je dobro poznato koliko je ime Miha u svetu sporta, e da li onda možete i da zamislite koliko je ime u to vreme bio Ljubiša Broćić s obzirom na to koga je sve trenirao i kakve je uspehe nizao.
Da li ovakvo ime kao što je Ljubiša Broćić treba da bude izbrisano iz naše bogate istorije? Mi mislimo da ne, a vi?
Autori: Nemanja Ilić / Aleksandar Radonić
POGLEDAJTE BONUS VIDEO:
