Meč na Poljudu prekinut je kada je stigla vest o Titovoj smrti, a prisutni su plakali za odlazećim predsednikom.
Sada, tačno četiri decenije kasnije, o toj utakmici ponovo je govorio Dušan Savić, tadašnji igrač Crvene zvezde na meču koji i danas svi njegovi savremenici pamte.
Tog dana, Dule Savić nije počeo utakmicu kao deo startne postave, već je bio na klupi. Hrvatski list ističe da Savić za sebe tvrdi daje srpski nacionalista, ali da nije šovinista. Upravo zbog toga im je bilo još interesantnije da čuju njegovo gledanje na 4. maj 1980. godine.
''Tu utakmicu nisam igrao zbog sukoba s trenerom Stankovićem. U ponovljenoj koja se odigrala 21. maja smo pobedili 3:1, dao sam dva gola, a ta nam je pobeda praktično osigurala titulu. Nisam igrao zbog jednog nesporazuma tokom reprezentativne pauze, kad se nismo pojavili na treningu, a trener je mene optužio da sam bio vođa pobune. Bio sam strašno ljut jer sam nedeljama sanjao o toj utakmicu i kako da ih pobedimo nasred Poljuda i uzmemo titulu'', objašnjava Savić u uvertiri za ono što se desilo u 41. minutu utakmice.
''Atmosfera? Ako znate da su sve dnevne novine u državi mesecima na naslovnicama imale izveštaje lekarskog konzilijuma, onda je jasno da se očekivalo da svaki dan stigne vest da je Tito umro. Ne znam jesu li klubovi, odnosno uprave klubova imale neke dodatne informacije, ali nas igrače sve to nije puno zanimalo. Nismo se petljali u politiku, zanimao nas je samo fudbal. Pogotovo nas iz Zvezde koji smo želeli u Splitu da srušimo Hajduk i uzmemo titulu na način da smo pobedili sve klubove "velike četvorke". Ipak, čak i ja koji sam bio ljut što ne igram, osetio sam nešto čudno u vazduhu. Pred kraj prvog poluvremena na teren su upala neka trojica i sudija Muharemagić iz Tuzle, inače divan čovek i sjajan sudija, koji je prekinuo susret. Tada su objavili da je umro Josip Broz Tito", priča Savić.
Upitan kako je on doživeo histeriju, plač i skup emocija koji je viđen na Poljudu, čuveni fudbaler Zvezde kaže da je normalno da su ljudi voleli Tita.
''Nije mi bilo svejedno. Najviše sam se plašio za brata Dragana koji je s Jedinstvom iz mog rodnog Uba, odakle je i Dragan Džajić, bio na mini turneji u Nemačkoj. Panika me je uhvatila jer sam znao da će uvesti vanredne mere i verovatno zatvoriti granicu. Što se tiče atmosfere na stadionu teško je danas nekom mlađem čoveku objasniti da je u to vreme bilo normalno voleti i Tita i državu u kojoj si proveo mladost. To što smo kasnije saznali što se sve radilo u ime te države i tog vođe, to je sad druga priča. Znam da će mnogi poricati ovo, ali većina ljudi je osećala iskrenu ljubav prema Titu. Bio je prisutan jedan iracionalni strah. 'Šta će biti s nama nakon Tita?' pitali smo se svi. Ako prepustite sudbinu cele države i čitavog naroda u ruke samo jednog čoveka, a on prema prirodi stvari umre, onda je logično da ste zabrinuti i da se pitate šta će biti posle. Bilo je puno ljudi koji su plakali jer su ga iskreno voleli, ali bilo je i onih koji su ronili suze po partijskoj dužnosti. Takvih bednih likova je oduvek bilo i biće i na celoj kugli zemaljskoj. Zabrinutost je bila legitimna jer je sudbina cele države od 1945. do 1980. zavisila o raspoloženju i zdravlju jednog čoveka kojeg odjednom više nema. Ne treba danas nikome zamerati što je plakao za Titom, bilo iz straha ili iz ljubavi. Takvo je bilo vreme", zaključio je Dule Savić.
Kurir sport
NE PROPUSTITE
