Nikada neću zaboraviti skandiranje: “Spasić, Spasić!" Samo što je dolazilo od navijača Barselone, jedno je od sećanja Predraga Spasića, srpskog fudbalera, reprezentativca Jugoslavije, koji je na Svetskom prvenstvo 1990. godine odigrao svih pet utakmica za nacionalni tim.
Predraga Spasića, koji je tada iz Partizana prešao u Real Madrid. Predraga Spasića, kog su dobro zapamtili svi navijači "kraljevskog klluba". Ali ne onako kako je želeo. Zapamtili su ga po autogolu u El klasiku, autogolu koji je Barseloni doneo pobedu. Autogolu zbog kog je i dobio skandiranje sa prepunog Nou Kampa.
Ne čudi onda što se u izboru čuvenog španskog lista As za idealan tim najvećih promašaja Reala upravo Spasić našao na štoperskom mestu zajedno sa ogromnim pojačanjem iz Engleske Džonatanom Vudgejtom. Dva štopera, oba upamćena po autogolu. S tim što je Vudgejt svoju mrežu, doduše spektakularnim golom glavom, zatresao na svom debiju u duelu sa Bilbaom. Ali da bi zacementirao svoje mesto kao najveći promašaj i bez sumnje najgori debi u istoriji, Englez je uspeo da dobije i dva žuta kartona i bude isključen.
Nego, da krenemo redom. U formaciji 4-3-3 na golu je Albano Bizari. Ovog čuvara mreže valjda se sećaju samo oni navijači Reala, koji su te 1999. godine očekivali argentinsko "čudo među stativama". Od čuda nije bilo ništa, pa je posle jedva sedam utakmica na golu prosleđen Valjadolidu, u kom se zadržao celih šest godina. Pored leve aut linije mesto je našao Portugalac Fabio Koentrao, a pored desne Urugavajac Karlos Diogo. Koentrao je 2011. potisao šestogodišnji ugovor vredan 30 miliona evra, a odigrao ukupno 23 utakmice, dok je Diogo zabeležio samo 13 nastupa.
Vezni red Žulijen Fober, Pablo Garsija, Gravesen. Francuz je preko Kana i Boroda stigao do Vest Hema, a onda ga je 2009. godine angažovao Real. Pamte ga po tome da je propustio trening jer je mislio da ima slobodna dan, ali i po čuvenom dremanju na klupi za rezerve tokom utakmice sa Viljarealom.
Urugvajac Garsija bio je zapažen u Osasuni, brže-bolje doveden u Real u kom se za tri sezone tek 22 puta pojavio na terenu. A odlični Islanđanin Gravesen stigao je iz Evertona kao veliko pojačanje sportskog direktora Ariga Sakija i trenera Vanderleja Lukesmburga. Ovaj dvojac je brzo napustio klub, a Gravsen nije pokazao ono što se od njega očekivalo. Kada se pomene njegovo ime, navijači se odmah sete grubog starta nad Robinjom i sukobom koji je usledio na treningu. To mu nikada nije oprošteno, a nadimak "psiho" pratio ga je kroz čitavu karijeru.
I za kraj - napadači. Holanđanin Rojston Drentle, novi Sedorf, kako su ga zvali za pet godina (dve proveo na pozajmicama Herlukesu i Evertonu) u Madridu igrao je 46 puta i postigao dva gola. Prvi na debiju, i to sa 40 metara. Sve je ličilo na bajku dok na mesto menadžera nije došao Žoze Murinjo i "podelio" minutažu na Drentea i Marsela, a onda Holanđanina poslao na pozajmicu. Velike zasluge za slabe partije Drente pripisuje i mladosti, odnosno druženju s Robinjom, koji je u svom podrumu imao noćni klub.
Zver iz Italije Antonio Kasano tvrdi da je svoj ogroman talenat protraćio, a kao nešto za čim najviše žali je doba iz Reala, odnosno činjenica da tamo nije pokazao ni delić onoga što ume. Nije umeo da poštuje ni trenere, ni saigrače, pa je odigrao samo 19 utakmica i postigao dva gola. Izraz "Kasanato" i danas se koristi kada se priča o osobi kojoj nedostaje timski duh.
Poslednje mesto, ono na levom krilu zauzeo je Elvir Baljić. Tri godine, 11 utakmica i jedan gol, premalo za momka koji je sezonu pre dolaska u Madrid bio "gol-mašina" u Fenerbahčeu.
Gojko Filipović / Kurir sport
NE PROPUSTITE
