Vladimir Petrović Pižon jedna je od pet Zvezdinih zvezda. Imao je zanimljivo i drugačije detinjstvo od ostalih velikih fudbalera.
Za razliku od njih on je odrastao na beogradskom asfaltu, živeo na Zvezdari a u Zvezdi je bio od svoje 14 godine.
Još kao tinejdžer igrao prijateljsku utakmicu protiv Reala, koju je beogradski tim dobio 4:1. Na tom meču postigao je dva gola i bio je proglašen igračem utakmice, a do stadiona je tada išao tramvajem.
- Spavao sam, ustajem ujutru, imam vremena... Jedva čekam utakmicu da dođe, a znam da neću igrati. Celo jutro, do podne ili jedan sat sam igrao košarku sa društvom . Izigrao sam se košarke! Odem kući, da li sam ručao, šta sam jeo i idem na stadion. Ja u šortsu i majici, idem od Gradske bolnice do Vuka peške. Mogao sam da idem na tramvaj 'sedmicu', ali nemam para za dva tramvaja. Bio je prazan tramvaj, negde oko četiri sata, a utakmica počinje u sedam. Ja u tramvaju sedim i gledam svoje noge, rekoh 'Gde ja da igram sa ovim ljudima, ne mogu ja da igram ovo'. Tako sam došao na stadion - pričao je Pižon za Jutjub kanal Crvene zvezde.
- Sastanak u baraci i Miljan kaže 'Petrović'. Ja kad sam video da igram, mislio sam - umreću. Pavika kaže 'Sine, sad ćeš ti njima dva...'. Ja sam tražio od njega kopačke, dao mi je neke Pumine žute, jer je nosio isti broj. I ja od tad sve uz njega, a on kaže 'Sine, sad ćeš da ih ubiješ!'. Ja sam se odsekao. Počinje utakmica, Bog te, ja ne znam gde se nalazim. Odsekao sam se. Neka lopta na krilu, dobijam ja loptu i ide bek na mene. Ne znam šta da radim i šutnem loptu, nije to bila finta, nego je šutnem onako bezveze i ona mu prođe kroz noge. Ja ga pretrčim kad odande ide jedan drugi igrač.
- Meni lopta opet beži i šta ću, ja je špicnem i njemu kroz noge. Pretrčim i njega, treći protivnik već ide da mi uzme loptu i ja špicem i njemu kroz noge. Trojici igrača Reala kroz noge. Zažmurim, a levom nemam pojma, i šutnem je kad ono - gol! Kada sam video da je gol... Trčim ja na sever, pa od severa ovamo, a Pavika stao na centar ovako (raširenih ruku) i vidiš mu sreću. Ja krenem ka njemu, ostali jure mene, ja jurim ka Paviki. Posle sam se opustio i Miljan pošalje pomoćnog trenera Žareta da mi kaže da se ne izmotavam. Vikao je 'Vlado", pre nego što su sa zapada počeli da ga gađaju kamenjem - otkrio je Vladimir Petrović.
- Na poluvremenu ja brzo sednem pored Pavike, znam da će Miljan da me grdi. 'Vlado, kako se to ponašaš? Šta driblaš samo? Nemoj da potcenjuješ te ljude!' Ja ništa, nikada nisam ni pričao trenerima. Izađemo mi na drugo poluvreme, izjednače oni. Igramo mi dalje, centarfor Vojin Lazarević ispred mene viče 'Sine, daj mi je'. Među igračima Reala više niko ne sme da me napada. Ja malo krenem napred, oni svi nazad. Hoću ja da dam loptu Vojinu, gde da Vojinu ne dam, ali ne vidim gde da mu dam. Ja je sve pomalo guram ka golu, on viče 'Sine, dodaj je'. On se jednom otvori, ja mu ne dodam i kad je treći put rekao 'Sine, dodaj' ja pomislim 'Ma je*em i tebi', malo je gurnem, zažmurim i šutnem. Ona uđe u '90', 2:1 za nas. Publika poludela, svi poludeli. Bio je i žiri, birao se igrač utakmice. Igrao Džaja, igrao Pavika, igrao Kule, igrali svi... Mene proglase da budem igrač utakmice, dobijem zlatni 'Darvil' sat.
Viđen je i veliki doček.
- Nosio sam taj Darvil u kraj, čekalo me društvo. Ja na (tramvaj) 'desetku, normalno, pa onda peške do Mašinske, gde smo se družili i na ćošku gde smo stajali, donosim im da vide sat, da vide kakav je. I onda igramo 'u krugu', pošto je ulica takva da smo igrali sa četiri igrača okolo i jednim u krugu. A tu kad uđeš u krug, tu nema šanse da izađeš pola sata.
Kurir sport
NE PROPUSTITE
