Fudbalske reprezentacije Srbije i Irske utakmicom na stadionu “Rajko Mitić” u sredu (20.45) otvoriće kvalifikacije za Mundijal u Kataru 2022. godine. Susreti dva nacionalna tima oduvek su odisali obostranim poštovanjem i uzajamnim uvažavanjem.
Irska kao fudbalska nacija iznedrila je veliki broj vrhunskih fudbalera. Oni mlađi setiće se Roja Kina, Denisa Irvina, Robija Kina, Demijena Dafa, Džona O`Šeja, Reja Hautona, Šeja Givena… Oni malo stariji pamte Patrika Bonera, Džona Oldriža, Najela Kvina, Frenka Stejpltona, Stiva Stauntona, Pola Megrata, Tonija Kaskarina… U četvrtak veče, neki novi irski klinci zaigraće protiv srpskih vedeta predvođenih selektorom Draganom Stojkovićem i fudbalerima Dušanom Tadićem, Sergejem Milinkovićem Savićem, Filipom Kostićem, Aleksandrom Mitrovićem, Lukom Jovićem, Nikolom Milenkovićem, Predragom Rajkovićem…
Međutim, pored sportskih susreta koji su uvek razvijali prijateljstva između Srba i Iraca, valja se prisetiti jednog događaja iz Prvog svetskog rata koji je zauvek i za sva vremena učvrstio veze dva naroda. Nažalost, o ovom događaju se malo zna među Srbima i Ircima, pao je u zaborav. Međutim, zarad novih pokolenja treba podsetiti na sve ono što se dešavalo tokom Velikog rata i žrtvu predaka onih sa kojima ćemo u četvrtak odmeriti snage na fudbalskom terenu.
Srpska država i srpska vojska bila je krajem 1915. godine pred slomom. Posle maestralnih vojnih pobeda na Ceru i Kolubari 1914. nad vojno nadmoćnijom Austro-Ugarskom, herojskog otpora na Mačkovom kamenu, na Srbiju su udruženim snagama udarili Nemci i Austro-Ugari pod komandom feldmaršala Augusta Fon Makenzena, a sa leđa Bugari. Krajem novembra 1915. godine, na poslednje slobodne delove Kraljevina Srbije u pomoć srpskoj vojsci stigla je Deseta Irska divizija, iz sastava vojnih jedinica Ujedinjenog Kraljevstva, sa oko 8.000 Iraca, spremnih da pruže otpor snagama Centralnih sila koje su napale Srbiju.
Ova divizija se pre toga borila na Galipolju protiv Turske, gde je posle pravog pokolja prebačena na Solunski front. Irski vojnici su bili u letnjim uniformama po decembarskoj zimi, tako da je do prvog sudara sa bugarskim snagama oko 1.500 irskih vojnika dobilo promrzline. U borbama sa Bugarima, poginulo je 1.300 Iraca. Na njihovu žrtvu podseća spomenik u obliku keltskog krsta u selu Kosturino, koje se danas nalazi u Severnoj Makedoniji, u blizini grada Strumice, deset kilometara udaljeno od granice sa Grčkom. Na spomeniku stoji zapisano - " U znak sećanja na one iz Desete irske divizije koji su pali na Galipolju, a dali živote u odbrani Srbije, a i u slavu svih Iraca koji su dali svoje živote u Velikom ratu”.
Kako piše u knjizi “Gvozdeni puk” našeg kolege Darka Nikolića, Irci su početkom decembra kod sela Kosturino praktično pokušali nemoguće. Da zaustave celu Drugu bugarsku armiju sastavljenu od 99.497 vojnika pod komandom generala Georgija Todorova, koja je trebalo da Nemcima obezbedi prugu Berlin – Istanbul, kako bi mogli da pomognu svojim saveznicima Turcima. Dok su Francuzi direktno štitili srpsko povlačenje, irska divizija pokušala je da spreči prodor Bugara kroz jedini planinski prolaz u Vardarskoj dolini, čije bi osvajanje neprijatelju značio otvoren koridor za napad na Srbe. Onako promrzli, u tankim košuljama i laganim, poludugim pantalonama po jakom vetru, Irci su dočekali bugarski napad, 4. na 5. decembar, na temperature -20 stepeni ispod nule i velikoj magli. Novinar Džej Vord Prajs, koji se zatekao u Kosturinu, zapisao je da su zaleđeni šinjeli irskih vojnika podsećali na suknjice. Junački, polažući vlastite živote na srpsku zemlju, branili su visoravan okruženu visokim vrhovima na kojima je bilo nemoguće ukopati dublji rov od 60 centimetara zbog kamenog terena. Danima su Irci hrabro držali svoje položaje od desetostruko nadmoćnijeg neprijatelja. Iako su svakodnevno bili pod snažnim naletima bugarske pešadije i artiljerije, hrabrošću i nepokolobljivošću dovodili su neprijatelje u očaj. Umesto brdskih topova, komanda im je dostavila “poljske topove”, pa su morali da ih tegle na položaje i odatle tuku po neprijatelju. Nisu odustajali, nisu odstupali ni za korak, izgubljene položaje vraćali su jurišima.
Irci su došli da pomognu svojoj braći Srbima i izvršili su zadatak. Časno su odlazili u smrt, svesni vlastite žrtve. U prvom udaru borbe prsa u prsa, poginuli je 138 Iraca iz Petog dablinskog bataljona. Posle pet dana krvavih borbi taj bataljon je sa 1.042 spao na samo 565 vojnika. Ništa bolje stanje nije bilo ni u ostalim irskim jedinicama. Gubici su bili ogromni, ukupno je živote izgubilo oko 5.000 irskih vojnika. Irci su ispunili zadatak, Srbi su zahvaljujući njihovoj hrabrosti i Francuzima uspeli da izađu iz obruča.
Zato braću iz Irske treba dočekati sa cvećem i uspomenom na ono što su uradili za Srbe u Velikom ratu. Njihova žrtva bila je ogromna, dali su ono najvrednije što su imali, svoje živote za povlačenje srpske vojske, koja se posle golgote u Albaniji i Krfu, trijumfalno 1917. vratila u otadžbinu. Vlastitom krvlju natopili su Irci srpsku zemlju i budućim generacijama ostavili u amanet da čuvaju iskreno prijateljstvo dva naroda.
Kurir sport/A. Radonić
NE PROPUSTITE
