Savezna Republika Jugoslavija je bila u ratnom stanju, NATO bombe su već 15 dana te 1999. godine neprestano padale po celoj zemlji, a dva fudbalska kluba su odlučila da pokažu kako su sport i prijateljstvo jači od svega.
Prkosno su zakazali i odigrali utakmicu u centru grada kojeg su razarali projektili iz vazduha i zauvek upisali 7. april kao jedan od najznačajnijih datuma u svojim bogatim istorijama.
Tog dana je stadion Partizana bio centar sveta. Sportski, fudbalski i ljudski. Mesto odakle su igrači, treneri i više od 15.000 navijača jasno stavili do znanja da neće dozvoliti da budu poraženi i da njihovu privrženost prema crno-belim i crno-žutim bojama niko i nikada ne može da prekine. A ljubav prema voljenom klubu se može iskazati na mnogo načina i na mnogo mesta, ali samo na jednom ona ima punu težinu i iskonsko značenje. I to je stadion!
To je bila ideja vodilja koja je pokrenula Dimitrisa Melisanidisa, vlasnika grčkog AEK-a da inicira dolazak u Beograd na prijateljsku utakmicu protiv našeg Partizana, kako bi pružio podršku celom srpskom narodu. A taj poduhvat nije bio ni malo lak. Jer, u Srbiju su morali da dođu preko „obližnje“ Mađarske uz ne baš prijatne poglede carinika i pripadnika policije kojima su rekli gde i zašto idu. Ali, nisu hteli da odustanu. Znali su da ih u fudbalskom hramu u Humskoj čekaju prijatelji kojima je potrebna podrška, i kojima tih 90 minuta fudbala znači mnogo više od puke igre i zabave.
I zaista, doneli su nam, pre svega opipljiv dokaz da u grčkom narodu imamo velikog i pouzdanog partnera, a zatim i pomoć da se celom svetu pošalje poruka koliko je taj napad na našu zemlju bio neciviliyacijski. A na kraju, omogućili su nam uživanje u sportu koji svi najviše volimo, dok jedino nisu uspeli da nam priušte punih 90 minuta fudbalskog spektakla.
Ali, nije to bila njihova greška, jer tu reku navijača koja je sa tribina nakon punog časa igre utrčala na teren, ništa nije moglo da zaustavi. Izmešale su se na centru klupske, srpske, grčke i navijačke zastave, razmenjivali se dresovi i brojevi telefona, a neka od tih prijateljstva su i dan danas čvrsta, poneka čak ojačana i međusobnim kumstvima. Kao večna uspomena na taj istorijski 7. april 1999. godine ostale su fotografije i video snimci prvotimaca oba tima kako pre početka nose veliki transparent sa porukom „Nato, prekini rat, prekini bombardovanje“, dok su na grudima nosili nacrtanu metu, koja je u to vreme bila simbol otpora tom neljudskom činu. Ostalo je zapisano i to da je u trenutku prekida rezultat bio 1:1, nakon pogodaka Mateje Kežmana u 13. i Paris Zubulis u 27. minutu, kao i to da su gosti iz Atine u znak prijateljstva simbolično zasadili i drvo masline.
Partizan i AEK su u svojoj istoriji odigrali mnogo značajnih utakmica, ostvarili mnogo velikih pobeda i osvojili pregršt vrednih trofeja, a iz tih mečeva su iznedrene legende koje će se zauvek pamtiti. A rame uz rame sa njima nalaze se i heroji svog doba koji su bili akteri te istorijske utakmice u našem hramu fudbala, a pored trener Ljubiše Tumbakovića i Olega Blohina to su:
PARTIZAN: Nikola Damjanac, Vuk Rašović, Branko Savić, Milan Stojanoski, Aleksandar Stanojević, Aleksandar Vuković, Vladimir Ivić, Saša Ilić, Đorđe Tomić, Nenad Bjeković Junior, Mateja Kežman, Marjan Gerasimovski, Igor Duljaj, Ivica Iliev, Darko Tešović, Zoltan Sabo, Ljubiša Ranković i Goran Obradović.
AEK: Atmacidis, M. Mihailidis, K. Kurkunas, Kopicis, Kostenoglu, Babunski, Milovanović, Savevski, Kasapis, Maladenis, Kalicakis, Zubulis, Nikolaidis.
Kurir sport
NE PROPUSTITE
