LEGENDARNI JUGOSLOVENSKI GOLMAN SLAVIO JE 4 ROĐENDANA! Njegova jeziva ispovest pamti se i danas: "Uperio sam pištolj prema najboljem drugu i opalio"

Početkom 70-tih godina prošlog veka miljenik nacije u tadašnjoj SFR Jugoslaviji postao je Enver Marić.

Panter sa Neretve

Marić je rođen u Mostaru aprila 1948. godine. Za prvi tim Veleža debitovao je u sezoni 1967/68, a prvu utakmicu za reprezentaciju SFRJ odigrao je 1972. godine protiv Sovjetskog Saveza u Beogradu.

U karijeri je upisao više od 470 utakmica za "Rođene" iz Mostara, za Šalke 04 više od 150 utakmica, dok je u reprezentaciji upisao 32 nastupa.

Imao je i seriju od 131 uzastopnog prvenstvenog nastupa na golu ’Rođenih’ koja je prekinuta zbog činjenice da je morao na pauzu zbog sakupljenih žutih kartona.

Bio je član jedne od najuspešnijih Veležovih generacija, član čuvenog "BMV" trija - centarfor Dušan Bajević, golman Enver Marić i vezista Franjo Vladić bili su idoli Mostaraca.

Sa "Rođenima" je 1981. osvojio Kup Jugoslavije, te dva puta bio vicešampion države, pri čemu je na kraju sezone 1973/74 timu iz grada sa Neretve titula izmakla zbog slabije gol razlike u odnosu na prvoplasirani Hajduk.

Tri puta je branio za reprezentaciju sveta i Evrope. Uoči Svetskog prvenstva u Nemačkoj, proglašen je 1973. godine za najboljeg fudbalera Jugoslavije.

Zbog svojih "performansi" na golu, zvali su ga "Leteći Mostarac" i "Panter sa Neretve".

Po završetku igračke karijere, vratio se fudbalu kao trener golmana.

Četiri rođendana slavio

Marić je u jednoj od ispovesti istakao da slavi čak četiri datuma kao rođendane - jedan zbog dana kada se rodio, a tri zbog situacija koje su mogle da se završe tragično.

Detinjstvo mu je bilo mnogo uzbudljivo, bio je nestašan, "hiperaktivan", kako bi danas rekli. Jedna od igara sa bratom mogla je, međutim, da se završi tragično.

Umalo izgoreo

Enver je sa bratom bio u Bosanskom Novom, gde su se igrali žmurke u blizini kuće.

"Kao klinac pogledao sam prvi put smrti u oči. Brat i ja našli smo nekakvo staro skladište i tamo smo se igrali. Krili smo se jedan od drugog. Jednom sam se tako dobro sakrio da me brat nikako nije mogao pronaći. Onda je došao na suludu ideju da zapali sanduke kako bi me isterao napolje. Skrivao sam se u jednom sanduku koji se zapalio. Srećom, naišla je jedna žena, pozvala u pomoć ljude, koji su me jedva izvukli. Odeća je već počela da mi gori. Tada sam se drugi put rodio."

Umalo se udavio u Neretvi

Marić je 1970. godine trebao da pređe u Partizan. Čekao je samo na jedno Veležovo "da", pa da spakuje stvari i pređe u Beograd. Zbog toga je godišnji odmor provodio u Mostaru, na Neretvi.

"Jednog dana, kao i uvek, rano izjutra otišao sam na kupanje sa devojkom. Neretvu sam na tom mestu odlično poznavao: svaki kamen, vir, brzak. I prosto su me zbunjivale i čudile priče da se u Neretvi neko udavio... Ta "hrabrost" mogla mi se grdno osvetiti. U jednom trenutku, negde pred podne, otplivao sam malo dalje od obale i odjedanput se dogodilo nešto neobjašnjivo: vodena struja me je povukla prema dnu, nespremnog i bez vazduha. Dodirnuo sam dno. Gotov sam!- pomislio sam i u onom paničnom strahu otvorio usta i kriknuo. Voda mi je istog trenutka ušla u usta, počeo sam da se gušim. Poslednjim ostatkom svesti pokušao sam da se spasem. Krajnjim naporom učinio sam trzaj i voda me je izbacila na površinu. Ali, avaj, ponovo sam pao na dno. U deliću sekunde čitav život mi je proleteo kroz svest. Bio je to prvi znak da se gušim, da je gotovo sa mnom. Onda sam se potpuno onesvestio... Osvestio sam se dva sata kasnije, na obali. Nisam se, naravno, sećao ni jednog momenta: ni kako sam spasen, ni ko me je spasao. Kasnije su mi ispričali da su sa obale primetili da se »nešto čudno batrgam«, ali su u prvom trenutku
pomislili da se šalim, da nešto »izvodim«. Međutim, kada me je voda i po drugi put izbacila na površinu, shvatili su da se davim i priskočili mi u pomoć. Pošto sam se oporavio, rekao sam sam sebi: nikad više u Neretvu!
Tog »zaveta« se i danas čvrsto pridržavam i više se ne kupam na Neretvi. Taj dan, dan kad su me polumrtvog izvadili iz reke, slavim kao svoj treći rođendan..."

Umalo ubio najboljeg prijatelja

Treća priča odudara od prethodne dve pošto Enver nije bio žrtva. Ali je umalo ubio svog najboljeg prijatelja i saigrača.

"Treća priča nekako je i najuzbudjivija. Nisam ja bio u opasnosti, ali sam zato mogao da ubijem najboljeg druga iz ekipe. A tada bih, verovatno, i ja bio »mrtav«... Nalazili smo se u karantinu na Buni (mesto pored Mostara) 1972. godine. Karantin kao i svaki karantin - dosadan. Vreme smo obično prekraćivali igrajući - karte. Kada nam je i to dosadilo, neko od igrača je u sobu doneo jedan stari pištolj. Počelo je razgledanje, tj. u jednom trenutku »muzejski« pištolj se našao i u mojim rukama. Uzeo sam ga i, onako rasklimatanog, uperio u Halilhodžića. Pošto je Salem bio pobednik u kartama, upitao sam ga:

- Da li si igrao pošteno?
- Jesam!
- Nisi!
- Jesam!
- Nisi! Pazi, govori istinu, pucaću!
- Govorim istinu, igrao sam pošteno!

Da bih se malo našalio i »zaplašio« Halilhodžića, pritisnuo sam oroz. Odjeknuo je pucanj. Halilhodžić se uhvatio za glavu. Bacio sam pištolj i
poleteo prema drugu.

- Saleme, jesi li povređen?! - povikah u paničnom strahu.
- Izgleda da nisam - čujem Halilhodžića kako kaže.

Srećom, moj drug i najbolji prijatelj nije bio povređen. Metak je proleteo pored njegove glave i zario se u zid iza njega. Tek kada sam video šta sam učinio, i kako se sve moglo da završi, skamenio sam se od straha. Mogao sam da ubijem najboljeg prijatelja, mogao sam... Ne smem ni sada da pomislim na
posledice te moje nesmotrenosti. I to je, eto, dan mog četvrtog rođendana. Mog i - Halilhodžićevog. Jedino mi ni dan-danas nije poznato: kako se pištolj našao u sobi, odakle metak u njemu, i kako sam mogao da budem tako nesmotren da prvo ne proverim da li je prazan ili pun", rekao je Enver Marić.