"Treneru, razmišljao sam puno o ovoj odluci. Ja ovde želim da stanem. Da završim sa košarkom. Najepši period mog života ali ja ovde želim da stavim tačku. Znam da ćete možda biti ljuti na mene zbog ovoga ali i sami znate kakva je situacija. Ja sam vam zahvalan na svemu, bili ste tu za mene i kada niko drugi nije. Ja to ne zaboravljam. Jednom ću vam se odužiti za sve što ste uradili za mene. Ali nažalost to neće biti kao što se igrač oduži treneru, već kao dečak kog ste podigli i izveli na pravi put", napisao je Smederevac, koji nije dobio šansu u svom gradu, a poslednju sezonu proveo je u pančevačkom Kris krosu.
Na to je trener Nenad Ilić, koji je poruku postavio na Fejsbuk napisao: Danas je tužan dan za srpsku košarku! Današnji dan smatram svojim porazom. I kao trener, i kao sportski radnik, i kao čovek! I to ne iz razloga, kako mediji navode, debakla mladjih selekcija na takmičenjima ovog leta. Ovaj dan nije tužan ni iz razloga što odmah nakon nekog lošijeg rezultata odmah pozivamo na linč u javnosti i tražimo da se „seku glave“.
Ovaj dan je ponajmanje tužan što KSS ponovo mora da bira stranu izmedju Zvezde i Partizana, umesto da brani interese srpske košarke.Ovaj dan je tužan jer smo danas „oterali“ još jedno dete iz sveta sporta, iz košarke. On je samo jedan primer, a nažalost takvih primera je sve više i više. Nikako da shvatimo da su „male sredine“ održale naše reprezentativne selekcije u većini sportova. Setimo se odakle je Divac, Paspalj, Danilović sada Teodosić, Jović, Jokić, Raduljica, Nedović, Marjanović, Simonović… Ili u odbojci, braća Grbić, Mešter?! Da ne pominjemo rukomet ili bazične sportove! Umesto da čuvamo, negujemo i pomažemo te „male sredine“, mi se svim silama trudimo da „beogradizacija“ preuzme primat. Umesto da nastojimo da našoj deci omogućimo da se razvijaju u našim klubovima, uz stručan rad naših trenera, mi ih našim stavom, ponašanjem, ophodjenjem teramo da svoju sreću traže po belom svetu! Ima onih koji to sebi mogu da priušte i svoje karijere nastave daleko od svoje kuće i porodice, da bismo se kasnije njima dičili na društvenim mrežama kako smo im mi u tome pomogli! Oni koji nemaju uslova za putešestvije po Evropi, oni ili ostanu ovde, gde nastavljamo da ih omalovažavamo i nipodaštavamo, ili jednostavno ODUSTANU!
Da se razumemo, ne odustaju oni svojom voljom. Oni su sportisti, imaju u sebi pobednički mentalitet, oni su borci. Ali, sa druge strane oni su još uvek deca, ili tek golobradi momčići koji još ne mogu da donose pravilne odluke. Oni su jednostavno primorani da odustanu!Mi, treneri, sportski radnici, funkcioneri. Mi smo ti koji ih „teramo“ da odustanu! Teramo ih tako što im naplaćujemo enormne članarine od pionirskih pa do juniorskih dana, a ima slučajeva da plaćaju i u seniorskom rangu. Teramo ih tako što usvajamo propozicije da u juniorskom takmičenju možemo da registrujemo strance! Teramo ih tako što kada dodju do kategorije juniora, mi im onako „stručno“ tada objasnimo kako oni ipak nisu za ovaj nivo takmičenja i da je možda bolje da se posvete školi, upišu DIF i da nastave da pikaju basket. Naravno, obzirom da više ne možemo da imamo korist od njih, i obzirom da više ne možemo da ih finansijski „muzemo“, onda počinjemo da ih se lagano otresamo. Teramo ih tako što lične sujete, frustracije, komplekse lečimo na njima! Tako što nipodaštavamo rad svojih kolega, jer zamislite, da jedan „vrhunski trener“ prizna da neki tamo momak i zna nešto o košarci, a da ga je trenirao neki tamo kvazi stručnjak po mišljenjima sujetnih osoba! Dok mi ovde razvlačimo hvalospeve o uspesima naših reprezentacija, naša deca odlaze iz sporta! Jedan po jedan! A biće ih sve više, jer su „stručnjaci“ zavladali sportskom sferom. Dok se hvalimo uspesima vrhunskih sportista, naša deca, svega 20% je obuhvaćeno/opredeljeno da se bavi sportom, dok je više od 6% izrazito gojazno!Ovaj momak, kojeg ne želim da imenujem je dete iz dobre porodice, vaspitan, vredan, posvećen sportu. Sportista u pravom smislu te reči. I ne, nije iz Beograda. Rodjen je na Jugu Srbije, i sada je napunio 20 godina. I da, ne može da trenira u svom gradu. Zašto?! Pa, kada saberete sve prethodno gore navedeno, biće vam jasnije.Dragi moj dečače! Hvala tebi na svim trenucima koje smo proveli zajedno prethodnih 7 godina. Hvala ti za sve pobede, poraze, koševe, trenutke istinske radosti… Hvala ti na poštovanju koje si mi ukazao. Hvala ti na ukazanom poverenju da ja budem tvoj trener!
