Život mi se srušio u sekundi, kaže za Kurir Kimani Frend (39), košarkaš koji je pre četiri godine, vozeći auto pod dejstvom alkohola, usmrtio Beograđanku Nevenu Dragutinović.Osuđen je na tri godine zatvora, ali je Apelacioni sud poništio presudu i naredio da se proces ponovi. Frend ne može da izađe iz zemlje, ali se vratio košarci i, dok čeka razrešenje slučaja, igra sjajno za OKK Beograd.Kako bi opisao poslednje četiri godine svog života?
- Uh, nije mi lako... Prošao sam kroz veoma težak period, i to još traje. Moj život se zauvek promenio, i to dramatično. Sve mi je još teže jer sam se prvi put u životu našao na udaru zakona. Užasno je što je život mlade devojke izgubljen, ali to je bio nesrećan slučaj. Sada snosim posledice, duboko žalim i jedino što mogu jeste da zamolim porodicu da mi, ako misle da sam nešto pogrešno uradio, oproste - kaže Kimani Frend.Šta se desilo te kobne noći?
- Krenuli smo u jedan klub, popio sam možda tri pića pre toga. Padala je kiša, prošao sam kroz raskrsnicu, blinkalo je žuto na semaforu. Ulica je bila strma, a svetla od auta sa suprotne strane bila su tako jaka i nisam mogao dobro da vidim. Samo sam obratio pažnju na belu liniju na putu i odjednom sam video ljudsku senku. Devojka je naglo izašla iz taksija, reagovao sam brzo koliko sam mogao, ali sam je udario ćoškom mog auta. Odmah sam stao i hteo da je odvezem u bolnicu, ali mi prisutni nisu dozvolili i primorali su me da sačekamo policiju. Nažalost, bilo je prekasno.Da li još imaš noćne more?
- Sad je malo bolje. Te noći su me odveli u policijsku stanicu i tamo sam proveo 48 sati sam u jednoj prostoriji. Bilo je užasno, nikad to neću zaboraviti. Proganjalo me je to što se desilo s Nevenom, šta će porodica i ljudi koje sam znao misliti o meni, šta me čeka... U srcu sam znao da je reč o nesreći, ali izgubljen je mladi život. Još čekam razrešenje slučaja, moram redovno da se javljam u policiju i i dalje se osećam kao zatvorenik. Kao neka vrsta paranoje. Za ljude nisam više košarkaš Kimani, sad sam neko ko je učestvovao u pogibiji mlade devojke. To je strašno.Šta bi sad mogao da kažeš Neveninoj porodici, njima je ipak najteže?
- Čitao sam kako im se nikad nisam izvinio. To nije tačno, te noći njena sestra je takođe bila u bolnici, izrazio sam žaljenje zbog svega. Emocije su mi pomešane, konstantan konflikt je u meni. Razumem njihovu veliku bol, ali sam siguran da je reč o nesrećnom slučaju. Ponekad je teško imati poverenje u sistem, ali verujem da će istina pobediti.
OKK BeogradKAD IGRAM, KAO DA SAM PONOVO SLOBODANKoliko-toliko si se vratio normalnom životu, igraš za OKK Beograd i to veoma dobro.- Košarka je moja terapija, pomaže mi da prebrodim ovaj užasni period čekanja razrešenja slučaja. Kad igram, ne razmišljam o problemima i drago mi je što sam među najboljima u ligi. Tih dva sata na terenu osećam se ponovo slobodnim.
Mala ćelijaU ZATVORU ME NISU MALTRETIRALIProveo si oko deset meseci u Centralnom zatvoru, kako ti je bilo tamo?- Zatvor sam pre toga video samo na televiziji. Bio sam zabrinut, a budemo iskreni, stranac sam, a uz to i crn. Međutim, niko me nije maltretirao, ostali zatvorenici su čuli da sam hteo da pomognem nesrećnoj devojci. Rekli su mi da ne brinem, mnogi u takvim slučaju pobegnu s lica mesta. Ali provoditi u maloj ćeliji 23 časa dnevno je užasno. To teško može da se objasni.
