Milko i Ana Bjelica nisu samo brat i sestra već i članovi Zvezdine porodice - on košarkaš, ona odbojkašica. Stoga ne čudi što je Crvena zvezda uvek na vrhu njihove novogodišnje jelke.
Posle toliko godina prvi put ćete zajedno slaviti Novu godinu u Srbiji. Kakav je to osećaj?
ANA: S obzirom na to da smo u jednom periodu igrali zajedno u Turskoj, tu smo proslavili Novu godinu, a to smo uradili i u Španiji, kad sam otišla kod njega na dva dana. Sad smo prvi put kod kuće u Beogradu, svi smo na okupu. Predivno se osećamo.
MILKO: Mislim da je ovo prvi put posle detinjstva da imamo priliku da slavimo zajedno u Beogradu. Za mene je to predivan osećaj, bićemo ponovo svi iz porodice na okupu, a drago mi je i zbog prijatelja od kojih sam ranije bio udaljen.
Po čemu pamtite Nove godine iz detinjstva i ko je kome više krao poklone?
ANA: Pošto sam ja najmlađa, pamtim da sam dobijala najviše poklona i da je sve bilo podređeno meni. Oni su vrlo mladi otišli od kuće, ja sam bila s mojima, pa su tako pokloni pripadali meni.
MILKO: Svi smo se u detinjstvu radovali Deda Mrazu i poklonima roditelja. Kićenje jelke je bilo nešto posebno. Ana je najmlađa, bila je željna igračaka, pa je sve grabila za sebe.
Ko je zadužen za kićenje jelke u vašem porodičnom domu i da li je zvezda obavezna na vrhu jelke?
ANA: Ja sam bila zadužena za kićenje, što je i logično pošto sam najmlađa i najviše sam se zadržala kod kuće. Naravno, zvezda je uvek na vrhu jelke.
MILKO: U početku smo Milka i ja bili zaduženi za kićenje, jer je Ana bila mala. Ona je diktirala kako treba. I naravno, zvezda je uvek bila na vrhu, to se podrazumeva.
Da li ste ikada od Deda Mraza poželeli da postanete ovo što jeste ili možda da se bavite nekom drugom profesijom?
ANA: Od malih nogu sve troje smo sanjali da postanemo poznati sportisti, oni su se opredelili za košarku, ja za odbojku. Ispunili smo svoje snove, postali smo ono što smo hteli. Drago mi što smo postigli tolike uspehe.
MILKO: Nisam išao toliko daleko sa željama od Deda Mraza. Razmišljao sam samo o poklonima, konkretno o igračkama. Naravno, pričam o periodu kad sam bio mali. To mi je u tom trenutku bilo najbitnije.
Ko bi bio bolji - Milko kao odbojkaš ili Ana kao košarkašica?
ANA: Ja sam kao mala trenirala košarku, stvarno su svi govorili da imam talenta, bila bih bek šuter. Što se tiče Milka, iskreno, ne znam. On se hvali da zna odbojku, ali nikako da organizujemo neki bič volej.
MILKO: Ana bi bila bolja kao košarkašica, poseduje visinu i ima talenta za ovaj sport. Što se mene tiče, mislim da mi odbojka baš i ne ide, kao ni ostali sportovi. Očito sam rođen samo za košarku.
Koliko pratite mečeve jedno drugog i kako ste se bodrili međusobno dok ste živeli u inostranstvu?
ANA: Stalno se trudim da pratim sve njegove mečeve, bilo da je to preko domaćih TV kanala bilo preko kablovskih u inostranstvu. Na početku sezone pratila sam sve njegove utakmice, i prelep je osećaj kada ga vidim da pobeđuje u onakvoj atmosferi. Bodrimo se uzajamno, pričamo o utakmicama, pogotovo kad se pobedi.
MILKO: Srećom, u svakom stanu gde sam živeo imao sam dobre uslove, pa sam preko interneta ili kablovske televizije pratio sve Anine mečeve. U Turskoj sam i odlazio da gledam njene mečeve, a i ona je dolazila na moje utakmice. Tako će biti i sada u Beogradu, skoro se vratila u Zvezdu, pa ćemo bodriti jedno drugo.
Po kojoj utakmici pamtite Zvezdu iz detinjstva i koja je bila prva utakmica koju ste gledali s tribina?
ANA: Baš sam pričala s roditeljima o tome kako sam sa dve godine gledala utakmicu u Pioniru. Rekli su mi da sam je prespavala. Kasnije sam pratila mnogo utakmica, čak sam gledala i Partizan, ali mi porodično smo veliki zvezdaši i najviše sam uživala na Zvezdinim mečevima.
MILKO: Prva utakmica je bila fudbalska utakmica na Marakani, i to nas je vodio kućni prijatelj. To je bila ona generacija Pančeva i Savićevića, a koliko se sećam, protivnik je bio Vardar. Zvezda je pobedila, naravno.
Milan Nastić - Foto: Zorana Jevtić; Profimedia; Saša Pavlić
POGLEDAJTE BONUS VIDEO:
KURIR SPORT: ONI SU pokazali kako se voli Partizan
