Bio je 22. oktobar 1968. godine. Olimpijske igre u Meksiko sitiju privodile su se kraju, a jugoslovenski košarkaši su se borili za prvu medalju na najvećoj smotri sporta. Za proboj u finale Igara trebalo je savladati Sovjetski savez i tako se prvi put ugurati između njih i Amerikanaca, što bi bila istinska potvrda vrednosti tima koji je selektirao Ranko Žeravica.
Jugosloveni su vodili 61:60, kada je koji sekund pre kraja na liniju slobodnih bacanja stao Vladimir Cvetković. Pogodio je oba puta i Jugoslavija je trijumfom 62:63 zlatu Đurđe Bjedov, vaterpolista i Miroslava Cerara, srebrima već pomenute Bjedov te Stevana Horvata i Branislava Simića, koji je uz Zvonka Vujina, uzeo i bronzu, pridodala i srebro košarkaša, prvu medalju „igre pod obručima“ na najvećem nadmetanju.
Cevetković u ekskluzivnom razgovoru za Kurir priču počinje u vremenu današnjem.
- Olimpijski komitet Srbije je nedavno iskoristio odlazak olimpijskih nada na takmičenje u Argentinu, da okupi ponekog iz našeg tima u Meksiku. Bilo je lepo i tužno. Bila su samo četiri košarkaša i dvojica vaterpolista. Ali nema veze, sreli smo se, družili i evocirali uspomene.
Kako pamtite tu 1968. godinu i duel sa Rusima u polufinalu?
- Igre su specifične, jer su na njima zastupljeni mnogi sportovi, živi se u Olimpijskom selu gde svako ima svoj ritam tokom dana. U Meksiku su nas na utakmice vozili autobusi, koji su kretali u određeno vreme i morao si tome da se prilagodiš, jer su sa tobom u prevozu i neki drugi sportisti. Pred duel sa Rusima, desilo se da smo sa njima u istom autobusu. Bili smo u odelima i u nekim užasno teškim mokasinama, usput se šaleći da ćemo ako izgubimo sa manje od 15 razlike cipele pokloniti Rusima.
Zar su bili toliko nedodirljivi?
- Uz Amerikance, koji su to i danas, Sovjeti su imali najbolji tim. Ali u nekoliko duela od 1965. godine na ovamo, videlo se da možemo da igramo sa njima. Jednom smo ih i pobedili, ali je to takmičenje u Montevideu bilo nezvanično. Inače, kada ga već pominjem, moram da kažem da smo tamo pobedili i tada veoma jak Brazil i to tako što je selektor Žeravica ljut zbog igre i minusa od 15 poena promenio petorku i šansu dao Kovačiću, Ražnju, Trajku Rajkoviću i meni. Ne mogu da se setim ko je bio peti. Za poluvreme sam postigao 17 poena, okrenuli smo utakmicu i pobedili.
Vratimo se na slobodna bacanja u Meksiku. Petar Skansi, Damir Šolmanan i Dragoslav Ražnjatović, koji su mi pomogli u priremi za ovaj razgovor, kažu da u tom momentu nisu imali nikakvu dilemu, da ćete pogoditi.
- Pero mi je rekao da će me ako pogodim nositi do Beograda. Logično je bilo da ubacim. Bio sam dobar šuter, ali odbranu nisam igrao kako je trebalo. Ne može sve. Da ti kažem sine, kad si mlad sve ide i sve možeš. Da danas treba da ubacim ta dva penala pao bih u nesvest. Tada sam to uradio prilično miran. Sećam se da je čuveni novinar Politike Miro Radojčić sedeo iza naše klupe i dobacio selektoru Žeravici: „Kako će da ubaci vidi kako je bled?“. Ranko je nešto pričao sa mnom, a zatim se okrenuo i rekao mu: „Ćuti, to je dobro, vidiš da je hladnokrvan“.
Ta pobeda i Vaša bacanja opisivani su i tada i kasnije?
- Da. Njujork tajms je imao veliki tekst sa naslovom „Cvetković – čovek čeličnih živaca“, a selektor Sovjeta legendarni pukovnik Aleksandar Gomeljski je u svojoj knjizi govoreći o tome napisao: „Nije bilo slučajno. Cvetković je bio sudbinski predodređen da šutira. I da ubaci“. To su za mene veliki komplimenti.
Malo je nedostajalo da ih ne bude?
- Baš tako. Sa petnaest godina, već sam imao tri preloma ili iščešenja leve ruke. Kada sam stigao u bolnicu prilikom poslednje od tih povreda, otac je plačući potpisao neki papir. Ćutke me je gledao. Danas znam da je to bila dozvola da mi se, ako nema drugog rešenja, odseče leva ruka. Posle oporavka prešao sam na košarku i dobio posebnu dozvolu da zbog ožiljaka igram u majici sa rukavima ispod dresa. I da znaš sve poene dao sam desnom rukom. Levom, jedva spasenom, kraćom i tanjom, nikada nisam ni pokušao da šutiram.
To nije jedina posledica bavljenja košarkom?
- Tu je i za sada jedno veštačko koleno, možda će biti i drugo. Sine, deset godina igrao sam na betonskim terenima sa patikama čiji đon beše tanji od vikend izdanja Politike. To je vrhunski sport. Bez dopinga, malo ko je u njemu bio, a da nema posledice. Pogledaj Novaka Đokovića. On je još uvek relativno mlad, vratio se i izdržava, dok Federera stiže umor. Sve je to normalno, posle velikih napora i potrošnje koju imaš na terenu. To sad znam. A kad si mlad. Briga te, sve može i sve ide, rekoh ti“, završio je priču Cvetković.
Olimpijske igre u Meksiko Sitiju, 1968. godine
13.10.1968. Jugoslavija - Panama 96:85
14.10.1968. Jugoslavija - Portoriko 93:72
15.10.1968. Jugoslavija - Senegal 84:65
16.10.1968. Jugoslavija - SAD 58:73
18.10.1968. Jugoslavija - Italija 80:69
19.10.1968. Jugoslavija - Španija 92:79
20.10.1968. Jugoslavija - Filipini 89:68
22.10.1968. Polufinale: Jugoslavija - SSSR 63:62
25.10.1968. Finale: Jugoslavija - SAD 50:65
Konačan plasman: 1. SAD, 2. Jugoslavija, 3. SSSR, 4. Brazil, 5. Meksiko, 6. Poljska, 7. Španija, 8. Italija, 9. Portoriko, 10. Bugarska, 11. Kuba, 12. Panama.
Jugoslavija: Aljoša Žorga, Radivoj Korać, Zoran Marojević, Trajko Rajković, Vladimir Cvetković, Dragoslav Ražnjatović, Ivo Daneu, Krešimir Ćosić, Damir Šolman, Nikola Plećaš, Dragutin Čermak, Petar Skansi. Selektor: Ranko Žeravica.
Kurir sport / Nenad Kiš
POGLEDAJTE BONUS VIDEO:
