KOMEMORACIJA VELIKOM DUŠANU DUDI IVKOVIĆU U NARODNOJ SKUPŠTINI! Predsednik Vučić: Ponosan sam što je Srbija imala takvog čoveka

Komemoracija povodom smrti legendarnog košarkaškog trenera Dušana Dude Ivkovića održava se danas u Narodnoj Skupštini Republike Srbije.

Komemoraciji prisustvuju, pored članova porodice, predsednik Srbije Aleksandar Vučić, predsednik Narodne skupštine Ivica Dačić, ministar sporta i omladine Vanja Udovičić, predsednik KSS Predrag Danilović, Dudin kum Željko Obradović, Dragan Kićanović, Svetislav Pešić, Dejan Bodiroga, Dejan Tomašević, Nikola Peković, trener CSKA Dimitris Itudis, Nenad Krstić...

Glumac Goran Sultanović, veliki Dudin prijatelj pozvao je okupljene da odaju minutom ćutanja počast Ivkoviću.

-Danas smo ovde da bismo odali poštu Dušanu Dudi Ivkoviću, nosiocu nekih od najvećih sportskih i državnih priznanja. Rođen je 29. oktobra 1943. godine u Beogradu kao četvrto, najmlađe dete Petra i Branke Ivković. Dušan je detinjstvo i mladost proveo na Crvenom krstu, uglavnom na terenima Radničkog koji mu je bio druga kuća. Uvek je isticao da su presudno uticali na njegov život. U Radničkom je upoznao i zavoleo košarku. Bio je kapiten tima koji je 1962. godine osvojila juniorsko prvenstvo Jugoslavije. Otišao je 1969. na služenje vojnog roka, a po povratku se prihvatio trenerskog posla zahvaljujući Bori Ceniću. Godine 1973. je osvojio prvi trofej, titulu juniorskog prvaka Jugoslavije sa Radničkim. Iste godine su i seniori Radničkog osvojili titulu. Od tada su se ređali uspesi. Od 1976. je radio u mlađim reprezentativnim selekcijama. Debitovao je u seniorskoj reprezentaciji 1983. godine. Sa nacionalnim timom je osvojio šest medalja na velikim takmičenjima, četiri zlatne i dve srebrne. Tri puta je bio šampion Evrope i jednom svetski prvak. Po jednom drugi na Olimpijskim igrama i na Evropskom prvenstvu. Proslavio se kao selektor Jugoslavije kada je vodio poslednju generaciju te zemlje, koju su mnogi nazivali "belim timom snova". Srbija je s njim na klupi osvojila prvu medalju, i to 2009. godine u Poljskoj.

U svakom klubu je ostavio veliki trag. Partizan po prvoj triploj kruni, PAOK po najvećem uspehu, Olimpijakos po dve najbolje sezone... Sa klubovima je osvojio 20 trofeja. Jedini je trener koji je osvajao četiri različita klupska takmičenja u Evropi. Posle trenerske karijere ostao je da služi košarci, ostavio je dubok trag u Udruženju košarkaških trenera. Nalazio se na čelu svetskih košarkaških trenera. Pre četiri godine primljen je u košarkašku kuću slavnih. Izabran je među 50 najuticajnijih ličnosti u Kupu šampiona. Evroliga ga je 2017. godine proglasila za legendu - rekao je Sultanović.

Predsednik Srbije Aleksandar Vučić biranim rečima je govorio o Ivkoviću.

- Uvaženi članovi porodice, poštovani prijatelji porodice Ivković. Kao predsednik Srbije ponosan sam što je Srbija imala takvog čoveka i što će Srbija imati takvog čoveka. Ponosan što on nikada neće otići, niti će ga iko u Srbiji zaboraviti. Postoji ono što je merljivo, sve one medalje i svi oni uspesi. Ne samo to, on je nosilac jednog drugačijeg duha. Bio je sve ono što mnogi od nas nisu. Istovremeno i veliki gospodin i beogradski mangup, uvek držao do sebe i do drugih. Osim košarke koju je beskrajno voleo, ostavio je još nešto, i to nisu samo Krst i Radnički. To je ono što će ostati budućim pokoljenjima.

-Iako u mnogo čemu nismo bili saglasni, kada sam prvi put dugo razgovarao s njim, a još dva puta sam razgovarao s njim, video sam koliko je ozbiljan, odgovoran i posvećen čovek i koliko takvim ljudima ne možete da oduzmete ništa. Ono što je najvažnije u ovim teškim trenucima za njegovu porodicu, nećete ga videti više, ali on će uvek biti tu, možete nekoga da volite ili nevolite, ali njegovi rezultati i dela ostaju. Iza njega ostaju velika dela i budite ponosni na svog oca i supruga, baš onako kao što ćemo svi u Srbiji biti ponosni na njegovo veliko delo. Srbija ga zaboraviti neće, neka mu je večna slava - rekao je Vučić.

Predrag Danilović, predsednik Košarkaškog saveza Srbije, bio je veoma emotivan.

- Imam obavezu da naglasim da Košarkaški savez ne bi bio danas ono što jeste bez Dude Ivkovića. Istorija srpske, jugoslovenske i evropske košarke je nezamisliva bez njega. Danas mnogi od nas ubiremo plodove njegovog poluvekovnog rada. Košarka nije bila deo njegovog života, ona je bila njegov život. Pošto sam bio veoma blizak prijatelj familije, prilično mi je teško ovo palo. Ponosan sam što sam za života njegovog rekao da ga volim i poštujem i što ću ga celog života voleti, kao i njegovu familiju. Mislim da smo se poslednjih nekoliko meseci čuli svaki dan, da sam ga često obilazio... Za sve što mi je bilo potrebno, za svaku bitniju odluku u košarci sam se prvo s njim savetovao. Sad je teško. On će da bude zauvek moj selektor, to je bio i to će da ostane. Iznad svega moja ljubav prema njemu kao prema mom pokojnom ocu.

Željko Obradović, kum Dušana Ivkovića, i trener Partizana.

- Dragi prijatelji, u ime moje drage kume Nene, mojih kumića Petra i Pavla, želeo bih da se zahvalim što ste došli da odate poštovanje mom dragom kumu Dušanu Dudi Ivkoviću. Zahvalio bih ogromnom broju ljudi koji su me zvali da izraze saučešće. Otišao je čovek koji je meni bio sve. Trener, učitelj, mentor, kum, prijatelj... Ne bih želeo da govorim o Dudi kao treneru, to govore danas svi sa kojima je Duda sarađivao. Njegovo nasleđe je ogromno, vaspitavao je i podizao ogroman broj igrača, među njima sam bio i ja. Upoznali smo se krajem 70-tih godina, a prva saradnja je bila kada me je 1988. godine pozvao da igram za reprezentaciju. Biti Dudin igrač je nešto što je za mene bilo neopisivo važno. Ukazao mi je ogromno poverenje jer sam bio najstariji u toj generaciji ekstra talentovanih igrača, a kasnije velikana košarkaške igre. Već tada me je Duda odvajao na stranu i govorio kako bih ja trebao da utičem na mlade igrače u najpozitivnijem smislu. To je prva lekcija koju me je naučio. Njegov smisao za humor je bio neverovatan, ali je znao da me opusti u tom odnosu trener-igrač. Velika škola koju ja kao trener već 30 godina ne zaboravljam. Priču o tome kako sam otišao na aerodrom da mu kažem da prestajem da igram košarku i da želim da postanem trener. Duda je bio čovek koji je brzo mislio i reagovao. Plašio sam se njegove reakcije. Našao je način da me relaksira, postavio mi je samo jedno pitanje, da li sam dobro razmislio i da li me je neko od mangupa iz Partizana nagovarao na to. Naravno, misleći na njegovog dobrog prijatelja Dragana Kićanovića. Kasnije mi je udelio verovatno najveći kompliment koji sam ikada dobio, da imam dobru intuiciju. Pazi, to meni govori Duda za koga ja mislim da je čovek koji ima nepogrešive procene.

Obradović je potom ispričao anegdotu iz druženja sa Ivkovićem.

- Ispričaću vam jednu priču o tome koliko je Duda voleo košarku i koliko smo on i ja pričali o detaljima. Te 1992. godine sam bio trener Partizana, kao evo sa velikim zadovoljstvom i sada. Izbacili smo u trećoj utakmici Kinder iz Bolonje i plasirali se na Fajnal-for. Vratili smo se u hotel, bilo je baš kasno i bar je bio zatvoren. Bio je tu pokojni predsednik Partizana Radojica Nikčević, pokojni kum Milenko Savović, Duda, Kića i ja. Pošto nam se nešto pilo u četiri ujutru rešili smo da odemo u jednu sobu sa mini-barom da pijemo kafu. U jednom trenutku ničim izazvan Duda ustaje i meni na zidu počne da objašnjava rotaciju odbrane. Ja ustanem i nas dvojica počnemo da diskutujemo. Tako smo radili u svakom trenutku u kome smo imali prilike da pričamo o košarci. Te iste godine me je Duda pozvao da uđem u reprezentaciju i da mu budem pomoćnik. Nismo dobili priliku da idemo na Olimpijske igre. Nikad neću zaboraviti trenutak kada su nam saopštili da smo izbačeni sa Olimpijskih igara. Tu tugu i plač igrača. I tada je Duda odreagovao i rekao: "Nema veze, vratićemo se i bolji i jači". I radio je na tome.

Zahvaljujući svom autoritetu i prijateljima iz Grčke uspeli smo da te tri godine pod sankcijama igramo prijateljske utakmice pod raznim imenima. Tu godinu pamtim po tome da me je Duda prvi put odveo na buzuki. Bio je veliki prijatelj sa svim grčkim pevačima. Jedne večeri čuveni pevač iz Soluna Terzis mu je prišao, pružio ruku i rekao: "Ivkovic". Ja sam to zapamtio i kad god bismo imali naše večeri, ja bih se okrenuo njemu i isto izgovorio: "Ivkovic". Znali smo samo on i ja o čemu se radi. Uvek smo imali tu malu tajnu.

Igrali smo sad turnir u Atini. Nije bilo čoveka koji nije prišao da mi izrazi saučešće. Radio je u pet velikih klubova u Grčkoj, Arisu, Paoku, Panioniosu, Olimpijakosu i Aeku. Splet okolnosti je doveo da 2012. nastavi karijeru ponovo u Olimpijakosu, a ja u Panatinaikosu - rekao je Željko, a zatim se okrenuo ka slici Dušana Ivkovića i poručio mu: Kume, ovde si zauvek u srcu mom, veliko poštovanje.

Ivković će u utorak u12 sati biti sahranjen u porodičnoj grobnici na Novom groblju u Beogradu.

Jedan od najuspešnijih evropskih i svetskih trenera svih vremena preminuo je u četvrtak u 78. godine.

Rođen u Beogradu 29. oktobra 1943. godine, a stasao je na Crvenom krstu uz rođenog brata i legendarnog trenera Slobodana Pivu Ivkovića. Trenersku karijeru je počeo u Partizanu a rezultatima koje je napravio vodeći najbolje jugoslovenske i evropske klubove posebno reprezentaciju, pozicionirao je srpsku košarku na najviše mesto u evropskim i svetskim okvirima.

Kurir sport