KAKO JE ESKOBAROV PRIJATELJ ODVEO PARTIZAN NA KROV EVROPE Bio je 1. srpski TAJKUN, simbol PODZEMLJA, Kneleta je izvukao sa robije!

Košarkaški klub Partizan danas obeležava 31 godinu od osvajanja titule evropskog šampiona

Košarkaši Partizana su tog 16. aprila 1992. godine čudesnom trojkom Aleksandra Đorđevića savladali španski Huventud (71:70) i kao šampioni Evrope se vratili iz Istanbula.

Na čelu beogradskog kluba tada se nalazio čuveni Radojica Nikčević, kontroverzni biznismen i po rečima mnogih prvi srpski tajkun. U to vreme Nikčević je bio jedan od najbogatijih i najuticajnijih ljudi u celoj Jugoslaviji. U trenutku smrti 1993. godine, njegovo bogatstvo se procenjivalo na 40 miliona nemačkih maraka.

Po rečima mnogih upravo je Radojica bio čovek koji je najzaslužniji za ovo što je danas postao Željko Obradović, jedan od najvećih košarkaških trenera planete. On je tada mladom i neiskusnom Čačaninu dao odrešene ruke, a sve ostalo je istorija. Željko je sa Partizanom došao do krove Evrope, a posle crno-belih i sa velikim brojem evropskih ekipa.

Veze Nikčevića sa podzemjem u to vreme su bile i više jake, ali i javne.

Navodno je upravo Nikčević stigao helikopterom u Crnu Goru leta 1992. da bi izvukao Kneleta iz zatvora, kada je uhapšen zbog pucnjave sa obezbeđenjem Gazda Jezde koje nije dozvolilo momcima sa Voždovca da uđu na Sveti Stefan. Samo nekoliko meseci kasnije, Knele je ubijen u Beogradu.

Baš te godine Nikčević je u Beograd doveo poznatog i takođe kontroverznog advokata Đovanija di Stefana uz pomoć koga je kontrolisao tržište droge, a upravo njih dvojica su 1993. godine otputovali zajedno za Bogotu kako bi se povezali sa čuvenim Pablom Eskobarom.

Da nije sve samo puka teorija govori i to da se posle smrti Nikčevića u novinama pojavila umrlica sa potpisom upravo kolumbijskog narko bosa Pabla Eksobara. Samo tri meseca kasnije na istim stranama našao se Pablo Eskobar koji je takođe likvidiran u svojoj zemlji.

Tokom boravka u Kolumbiji u društvu Nikčevića i Đovanija di Stefana bila su i dvojica ovdašnjih kriminalaca sa zadatkom da brinu o bezbednosti. Jedan od njih je posle puta ispričao:

- U Bogotu smo stigli privatnim avionom. Po čitav dan Nikčević i Di Stefano su obilazili banke. Kako se to radi u Kolumbiji, unajmili smo ljude da neprekidno čuvaju avion da nam narko-dileri ne bi poturili drogu. Oni lako saznaju gde avion leti, pa onda organizuju „doček“ da preuzmu svoju robu. Kad tamo izađeš na ulicu, vodiš računa da ti ne ode glava zbog dobrog sata ili zlatnog lanca, a ne da razmišljaš o „kombinacijama“. Sve vreme smo se ponašali skromno da nikom ne upadamo u oči.

Koristio crnogorsko poreklo

Radojica Nikčević je rođen 1948. godine u Beogradu. Poreklom je iz Nikšića. Svoje crnogorsko poreklo je obilato koristio u karijeri, ali je umeo i da se svojim Crnogorcima pošteno oduži za učinjene usluge. O velikoj solidarnosti Crnogoraca govorio je: "To što se Crnogorci međusobno drže jeste privilegija manjine u većini. Zašto se drže Italijani u Americi? Zbog toga što su tamo u manjini, isto kao Crnogorci u Beogradu."

Radojica je započeo poslove i u Rusiji. Pričalo se da je tamo ostao dužan veliki novac, što je takođe ostavljalo povoda sumnji da je naređenje za ubistvo stiglo iz inostranstva. Nikčevića je ambicija gonila da ostvari nešto što je izgledalo nemoguće. Njegovi poznanici iz SDB veruju da ga je to i odvelo u „sivu zonu“. Bio je blizak s kriminalcima. Nije skrivao ni da je imao značajnog udela u organizaciji razbijanja demonstracija kod Terazijske česme 1991. Izvori iz SDB kažu da se Nikčević hvalio kako dnevno u kasu stavlja skoro 100.000 dolara. Navodno je samo u poslednjih godinu dana života zaradio 10 miliona dolara...

Napadači pobegli jugom

Dvojica napadača obučena u plave radničke kombinezone 7. oktobra 1993. godine upucala su u glavu biznismena Radojicu Nikčevića i pobegla belim „jugom“.

Više nego bilo koja druga žrtva brutalnih likvidacija, Radojica Nikčević predstavljao je simbol Srbije devedesetih. Za nepunu deceniju, sa završenom višom ekonomskom školom, postao je jedan od najbogatijih ljudi u zemlji, počevši karijeru kao činovnik tadašnje JIK banke.

Njegov san počeo je da se ostvaruje kada je sredinom osamdesetih postao prinudni upravnik stambene zadruge „Šumadija“, koja je bila pred likvidacijom. Kao iz rukava, uz pomoć uticajnih prijatelja, obezbedio je za svoju zadrugu ekskluzivne lokacije za gradnju na Senjaku i Dedinju.

Njegove želje, koje je uglavnom i ostvario, bile su maštovite i raznovrsne. Bio je član rukovodstva fudbalskog i predsednik košarkaškog kluba Partizan, kao i prvi čovek vazduhoplovnog kluba Savski venac. Nikčevićevo ime predstavljalo je sinonim za bogatstvo i moć, ali je sudbina ovog tada 45 godina starog uspešnog čoveka okončana 7. oktobra 1993. godine na Senjaku, u neposrednoj blizini „Šumadije“.

Kao i svakog jutra, u 8.15 parkirao je svoj „mercedes“ u garaži i uputio se ka sedištu preduzeća u Ulici Vase Pelagića. Mimoišao se s dvojicom ljudi obučenih u radničke kombinezone. „Radnici“ nisu bili upadljivi jer su se u blizini izvodili građevinski radovi. Jedan od njih se posle mimoilaženja okrenuo i ispalio hitac iz „kolta 44“ Nikčeviću u glavu. Radnik na obližnjoj benzinskoj pumpi čuo je ispaljeni hitac. Kada je stigao na mesto ubistva, ugledao je dvojicu „radnika“ kako odlaze ulicom i ulaze u beli „jugo“. Na asfaltu je zatekao telo direktora „Šumadije“.

„Jugo“ je pronađen nedaleko od mesta zločina, na kraju slepe ulice. Na osnovu toga se pretpostavljalo da ubice nisu poznavale grad i da nisu iz Beograda. Policijska istraga nije dala nikakve rezultate, a ispitani svedoci, desetine prijatelja i poznanika ubijenog Nikčevića, nisu mogli da pruže nikakve podatke koji bi policiji omogućili da saopšti bilo kakvu informaciju o pomaku u rasvetljavanju zločina. Zbog toga se spekulisalo da je policiji zapravo stigao „signal“ da Nikčevićevo ubistvo u skorije vreme ne bi ni trebalo rešavati.

Ubistvo Nikčevića izvedeno je po klasičnim pravilima iz obaveštajnih knjiga. Zbog tri automobila koja se u većini dobro planiranih likvidacija koriste posle zločina, od kojih su prva dva obično ukradena, a treći legalno registrovan, naziva se „akcija tri prstena“. Zbog toga je potpuno pogrešna pretpostavka da su ubice usled nepoznavanja grada ušle vozilom u slepu ulicu, gde su bili primorani da napuste automobil i pobegnu pešice. Naprotiv, promenivši prvi, a zatim i drugi automobil, mogli su da budu gotovo sigurni da više ne može da im se uđe u trag.

Nije krio da je bogat

Nikčević nikada nije pokušavao da prikrije svoje bogatstvo. Želja mu je, navodno, bila da dostigne 70 miliona dolara bogatstva, koliko je posedovao njegov blizak prijatelj, američki biznismen srpskog porekla. Pričali su da je bio jedan od petorice Beograđana s inicijalima na košulji izvezenim zlatnim koncem, jedan od trojice koji su tromesečno plaćali 5.000 dolara za konzularne tablice na automobilu. Nosio je sat „roleks“ sa brilijantima, brilijantski prsten izrađen u Amsterdamu, „Kartijeove“ naočare, dugmad za košulje od platine - vredne nekoliko stotina hiljada maraka.

Koliko je bio uspešan u svojim poslovima ''iz podzemlja'' toliko je isto dobar bio i kao prvi čovek Partizana. Kao što je mnogima poznato upravo za vreme njegovog ''delovanja'' crno-beli su se našli na krovu Evrope. Da je priča iz tog vremena bila kao iz bajke potvrdio je i Željko Obradović koji je na svečanosti povodom dve decenije od osnivanja Evrolige u Istanbulu pričao o tom vremenu sa setom. Film '' ima jedan tim'' ga je posebno inspirisao da se svega toga podseti.

- Film "Ima jedan tim" je prilika mladim igračima da shvate šta znači Partizan i crno-beli dres. Podsetio bih na tri čoveka koji su bili veoma važni za tim i klub da ostvari fantastičan uspeh. Tadašnji predsednik kluba, pokojni Radojica Nikčević dao mi je odrešene ruke da vodim tim, pokojni Dragiša Šarić je značio i kad nije igrao.

- Neizmerno sam zahvalan i Aleksandaru Nikoliću. Kada sam postao trener, nagovorio sam ga da nam pomogne, rekavši igračima da na mene mogu da se naljute i odgovore mi, ali ako to urade Profi, neću imati razmevanja. Bili su pametni, shvatili su šta to znači, koliko nam je pomogao, jer smo, pre svega zahvaljujući njemu došli na evropski vrh.

Nema mnogo video arhive sa javnim nastupima Nikčevića, koji je ipak snimljen na dočeku posle osvajanja Evrolige 1992. godine. Tada je, između dimova cigarete, za RTS govorio o uspehu Partizana koji je prevazišao mnoge slavne generacije velikih košarkaša - to možete pogledati od 27. minuta priloženog snimka.

- Ne znam koliko su prevaziđene generacije, koliko je konkurencija jača ili slabiji, ali su ovi momčići sve odradili kako valja, po zakonu, dobili najbolje u Evropi, postali prvaci Evrope. Puno im hvala za ono što su uradili, za ono što su zaslužili. Sva slava pripada njima i stručnom štabu. Mi kao Partizan smo prezadovoljni ovim što smo postigli, ova Evropa koja nas kudi na svakom koraku, neka vidi da mi to malo znamo da radimo kako se valja i ume.

Kurir sport