Miroslav Muta Nikolić sigurno je najtrofejniji pomoćni trener u istoriji, njegova kolekcija zlatnih i srebrnih medalja i pehara sa velikih takmičenja je impozantna, a sve ih je osvojio kao desna ruka selektora košarkaške reprezentacije naše zemlje ili kao selektor mlađih kategorija.
Skoro dve decenije poznati košarkaši stručnjak vezan je za nacionalni tim, a za to vreme stigao je do dva zlata - na Svetskom prvenstvu 1998. i Evropskom prvenstvu 1997, i četiri srebra - na Olimpijskim igrama 1996. i 2016, Svetskom prvenstvu 2014. i Evropskom prvenstvu 2017.
Posebno je ponosan na titulu šampiona sveta sa U20 ekipom 2006, kao i na veliki uspeh ostvaren godinu dana kasnije, kad je juniorska reprezentacija postala prvak Evrope.
Zato neverovatno zvuči podatak da Nikolić ne prima nacionalno sportsko priznanje, odnosno sportsku penziju, iako po svemu to zaslužuje. Nažalost, takva je Uredba o nacionalnim priznanjima i ona kaže da pomoćni treneri i treneri mlađih kategorija na to nemaju pravo. U slučaju Mute Nikolića najbolje se vidi koliko je to nepravedno.
- Ne bih da ispadne da se ja nešto bunim, ali mislim da sam to zaslužio, uostalom, ovde se radi o uredbi, a ne zakonu - kaže nam Muta kada smo ga pozvali da nam pojasni situaciju.
- Ne smeta meni da drugi dobiju to priznanje, ali ja sam 18 godina u reprezentaciji, osvojio sam sve moguće medalje u tom periodu, bio sam svetski prvak... Imam stvarno mnogo medalja, sve mi je to u kući. A neko je dobio sportsku penziju a da nema nijednu medalju, ima tih slučajeva. To je vrlo nepošteno. Iskreno, krivo mi je, malo me boli kad sve to vidim, i ove iz estrade kako su ušli u krug nacionalnih priznanja. Pa valjda sam i ja dao nešto ovom sportu, dala je košarka i meni mnogo toga, ali i vratio sam - dodaje Nikolić.
foto: Privatna Arhiva
Kad se priča o košarci i Nikoliću, nezaobilazna tema su dve titule s mlađim kategorijama. Pokorio je svet i Evropu. Praktično je na košarkašku mapu stavio Raduljicu, Markovića, Marjanovića, Mačvana, Kešelja...
- Kad me je Sale Đorđević pozvao da mu budem pomoćnik, rekao mi je da su to moji igrači iz tih selekcija koji su u međuvremenu postali nosioci i da ih ja najbolje poznajem. Bilo je tu momaka za koje niko nije smatrao da će dogurati do reprezentacije, ali ja sam takav, volim da pružim šansu mladima. Često sam rizikovao, trpeli su rezultati ponekad...
foto: Dado Đilas
Nije tajna da je Nikolić bio jedan od najzaslužnijih što su Nikola Kalinić i Stefan Jović postali deo reprezentacije, a tu je i počela njihova košarkaška eksplozija.
- Pa ja sam preporučivao njih dvojicu i Partizanu, ali tada su mi iz Humske rekli da nisu kvalitet... Posle su otišli u Zvezdu, kasnije sam čuo da su zapravo navijači crveno-belih. Nisam to ni znao, nije mi ni važno... - zaključuje popularni Muta.
- Kuk me muči, ne mogu da stojim dugo. Zato sam bio poneo štap. Imam jedan veštački kuk, čekam na operaciju drugog, pa kad stignem na red. Miloje je bio takođe moj igrač, jako mi je žao zbog njegove smrti. Nazvao sam ga srpskim Barklijem, kao što sam i Rakočeviću dao nadimak "beli Džordan" - kaže Nikolić.
Moj Partizan iz 1998. koštao je 300.000 maraka, a otišao je na fajnal-for!
foto: KURIR
Mnogo toga se promenilo u evropskoj košarci, posebno kad su u pitanju budžeti i broj stranaca. Nikolić je u sezoni 1997/1998. bio trener Partizana do novembra, kad je kormilo preuzeo Milovan Bogojević i kad su crno-beli otišli na fajnal-for Evrolige. Danas "večiti" imaju neverovatne budžete, samo za timove se troši više od deset miliona evra, a tada...
- To je bila najbolja bela ekipa, bez ijednog stranca, vrlo mladi. Tomašević je bio najstariji sa 22 godine. I ta cela ekipa koštala je 300.000 maraka, najbolji igrač je primao 40.000 maraka, a ja sam radio za 2.000 maraka mesečno i plaćao stan 600 - otkriva nam Nikolić.
