NOĆ, MISTERIJA I JEZIVA SMRT LEGENDE! Izbacili ga iz voza, a onda je usledio HOROR! Sedam dana kasnije njegovo telo pronađeno u STRAVIČNOM STANJU!

Bio je jedan od najvećih sportista svog vremena, čovek zbog čijih su udaraca navijači dolazili na stadione i legenda koja je obeležila jednu eru američkog bejzbola. Zvali su ga "Big Ed" i "Kralj udarca", a njegovo ime bilo je sinonim za moć, talenat i spektakl. Međutim, život Edvarda Delahantija završio se kao scenario za jezivi triler - posle burne noći, alkohola, incidenta u vozu i izbacivanja iz kompozicije, nestao je u mraku iznad reke Nijagare. Njegovo telo pronađeno je tek sedam dana kasnije, u podnožju čuvenih vodopada.

Od dečaka iz siromašne porodice do superzvezde

Edvard Džejms Delahanti rođen je 30. oktobra 1867. godine u Klivlendu, u porodici irskih doseljenika. Bio je najstariji od petorice braće koji su kasnije zaigrali u najjačoj bejzbol ligi na svetu. Njegovi roditelji nisu imali lak život - otac je radio različite fizičke poslove, dok je majka deo porodične kuće pretvorila u prenoćište kako bi obezbedila dodatni novac.

Bejzbol je za Edvarda i njegovu braću bio beg od svakodnevnih problema. Igrali su na praznim parcelama u komšiluku, a njegov talenat brzo je privukao pažnju lokalnih ljudi iz sporta. Prve profesionalne korake napravio je 1887. godine, a već naredne sezone stigao je do Filadelfija Filisa, jednog od najpoznatijih klubova tog vremena.

U početku nije sve išlo glatko. Mladi Delahanti morao je da se prilagodi mnogo ozbiljnijoj konkurenciji, ali je vremenom izrastao u nezaustavljivog udarača. Njegova snaga nije bila jedino oružje - bio je brz, imao je snažnu ruku i odlično se snalazio u odbrani. Bio je kompletan igrač, mnogo pre nego što je izraz "igrač pet alata" postao uobičajen u bejzbolu.

Tokom devedesetih godina 19. veka postao je jedna od najvećih zvezda lige. Tri puta je sezonu završavao sa prosekom udaranja većim od .400, četiri puta bio najbolji u ligi po procentu snažnih udaraca, a tri puta predvodio je konkurenciju po broju osvojenih poena udarcima. U karijeri je ostvario prosek od 346, što ga je svrstalo među najbolje udarače u istoriji ovog sporta.

Posebno se pamti 13. jul 1896. godine, kada je protiv Čikaga postigao čak četiri houm-rana na jednoj utakmici. Dva od njih bila su takozvani houm-ranovi unutar terena, što je dodatno pokazalo koliko je bio opasan i na stazi između baza. Kasnije je postao prvi igrač Filadelfije koji je ostvario takav podvig.

Njegova statistika danas izgleda impresivno: 2.597 pogodaka, 101 houm-ran, 1.466 poena ostvarenih za ekipu, 456 ukradenih baza i čak 1.600 postignutih poena. U Kuću slavnih bejzbola primljen je 1945. godine, više od četiri decenije nakon smrti.

Slava, novac, kocka i alkohol – početak propasti

Iza uspešne sportske karijere, međutim, krio se čovek sa ozbiljnim privatnim problemima. Delahanti je bio poznat po burnom temperamentu, sklonosti ka alkoholu i velikoj strasti prema kockanju. Posebno su ga privlačile konjske trke, na kojima je umeo da izgubi velike svote novca.

Iako je za ono vreme bio veoma dobro plaćen, novac mu je često nestajao. Prema istraživanjima istoričara bejzbola, živeo je raskošno, imao dugove i teško kontrolisao troškove. Problemi su se dodatno produbili kada mu se supruga Norin razbolela, a porodična situacija postala sve teža.

Delahanti je u međuvremenu postao nezadovoljan zaradom i odnosom klubova prema igračima. U to vreme nije bilo današnjih ogromnih ugovora, a zvezde su često morale da se bore za bolje uslove. Godine 1902. napustio je Filadelfiju i prešao u Vašington Senatore, gde je nastavio da igra na visokom nivou.

Međutim, već naredne godine ušao je u novi sukob oko ugovora. Želeo je da pređe u Njujork Džajantse, a dogovor sa tim klubom bio je ozbiljan udarac za Vašington. Problem je nastao kada su se dve lige dogovorile da poštuju ugovore igrača, zbog čega je njegov prelazak blokiran. Delahanti je morao da se vrati u Vašington, a novac koji je već dobio kao avans dodatno je opteretio njegove finansije.

U tom trenutku, iza sebe je imao dugove, porodične probleme, nezadovoljstvo klubom i sve izraženije probleme sa alkoholom. Čovek koji je na terenu delovao nezaustavljivo sve teže je kontrolisao sopstveni život.

Poslednja noć

U leto 1903. godine Delahantijevo ponašanje postajalo je sve nepredvidljivije. Prema zapisima istraživača koji su se bavili njegovim životom, tokom jedne epizode u hotelu jurio je saigrača sa nožem u ruci. Ljudi iz njegovog okruženja bili su zabrinuti, a pojedini su strahovali da bi mogao da povredi sebe ili nekog drugog.

Početkom jula napustio je ekipu tokom gostovanja u Detroitu. Dana 2. jula kupio je kartu za voz koji je išao prema Njujorku. Pretpostavlja se da je želeo da se sastane sa ljudima iz Njujork Džajantsa, ali taj motiv nikada nije potpuno potvrđen.

Putovanje se pretvorilo u haos.

Prema svedočenjima koja je kasnije preneo "Vašington post", Delahanti je tokom vožnje pio, pušio cigarete u prostoru gde to nije bilo dozvoljeno i razbio staklo ormarića u kojem se nalazila protivpožarna sekira. U jednom trenutku pokušao je da uđe u tuđi ležaj i povukao putnicu za noge, što je izazvalo dodatnu pometnju među putnicima.

Kondukter Džon Kol i ostali zaposleni u vozu na kraju su izgubili strpljenje. Kompozicija je zaustavljena u Bridžburgu, u kanadskom Ontariju, nedaleko od Nijagare, a Delahanti je izbačen iz voza.

Prema jednom svedočenju, kada su mu rekli da ne pravi više probleme jer se nalazi u Kanadi, odgovorio je:

"Baš me briga da li sam u Kanadi ili mrtav."

Ta rečenica, koju je preneo AP u tekstu objavljenom decenijama kasnije, postala je jedan od najjezivijih detalja čitave priče.

Poslednji susret sa čuvarom na mostu

Nakon što je izbačen iz voza, Delahanti se našao u blizini Međunarodnog železničkog mosta preko reke Nijagare. Bio je to dug most sa jednom prugom, a noću je predstavljao opasno mesto za svakoga ko bi se našao na njemu.

Prema istraživanju istoričara, Delahanti je krenuo preko mosta, verovatno u pokušaju da stigne do Bafala. Ubrzo ga je primetio noćni čuvar Sem Kingston, koji je bio zadužen za nadzor mosta.

Tu počinje najdramatičniji deo priče.

Svedoci su kasnije iznosili različite verzije događaja. Prema jednoj, Delahanti se popeo na ivicu mosta kako bi izbegao nadolazeći voz. Čuvar je pokušao da ga povuče na bezbedno mesto, došlo je do koškanja, a Delahanti je u jednom trenutku uspeo da se otrgne.

Kingston je tvrdio da zbog mraka nije mogao jasno da vidi šta se zatim dogodilo. Čuo je pljusak i video Delahantija u vodi, kako se bori sa snažnom strujom i doziva pomoć.

Druga verzija govori da je Delahanti sam skočio ili da je izgubio ravnotežu dok se nalazio na ivici mosta. Upravo zbog različitih svedočenja nikada nije sa sigurnošću utvrđeno kako je završio u reci.

Most se nalazio oko 26 milja uzvodno od Nijagarinih vodopada. 

Sedam dana kasnije pronađeno je telo

Kada se Delahanti nije pojavio na utakmicama Vašingtona, počela je potraga. Njegova porodica i klub nisu znali šta mu se dogodilo, a vest o nestanku brzo se proširila.

Njegovo telo pronađeno je 9. jula 1903. godine, sedam dana nakon nestanka. Izvučeno je iz vode u blizini podnožja Nijagarinih vodopada, a identitet je potvrđen uz pomoć članova porodice koji su doputovali na lice mesta.

Izveštaj "Njujork tajmsa" od 10. jula 1903. navodio je da je telo bilo teško oštećeno. Jedna noga nedostajala je, a pretpostavljalo se da je povredu izazvao propeler turističkog broda "Maid of the Mist", u čijoj blizini je telo pronađeno.

Prizor je bio jeziv, a vest o smrti jednog od najvećih bejzbol igrača tog vremena potresla je sportsku javnost. Zastave u američkoj i nacionalnoj ligi spuštene su na pola koplja u znak žalosti za čovekom kojeg su zvali „Kralj udarca“.

Ipak, ni pronalazak tela nije stavio tačku na misteriju.

Da li je pao ili je sam skočio? Porodica sumnjala, a železnica platila

Delahantijeva smrt otvorila je brojna pitanja. Njegovi najbliži nisu bili uvereni da je sve bilo onako kako su železnički radnici opisivali. Pojavile su se sumnje da je mogao biti žrtva nasilja ili da su zaposleni u vozu postupili neodgovorno kada su ga ostavili u takvom stanju na opasnom mestu.

Njegova udovica kasnije je dobila sudski spor protiv železničke kompanije. Sudska odluka bila je povezana sa činjenicom da je Delahanti izbačen iz voza u blizini opasnog mosta, iako je bio u stanju u kojem nije mogao bezbedno da se brine o sebi.

To, međutim, nije rešilo ključno pitanje - šta se tačno dogodilo u poslednjim trenucima njegovog života.

Decenijama kasnije, novinari AP-a razgovarali su sa istoričarima koji su proučavali slučaj. Ni tada nije bilo moguće utvrditi da li je Delahanti pao, skočio ili izgubio ravnotežu tokom susreta sa čuvarom.

Legenda koju je smrt zasenila

Ed Delahanti preminuo je sa samo 35 godina. Iza sebe je ostavio karijeru koja bi ga, bez ikakve sumnje, svrstala među najveće sportiste svog vremena. Bio je jedan od prvih velikih udarača bejzbola, igrač koji je tri puta prelazio granicu od 400 i koji je mogao da promeni tok utakmice jednim udarcem.

U Kuću slavnih primljen je 1945. godine, a njegovo ime ostalo je upisano među velikanima ovog sporta.

Ipak, kada se danas govori o "Big Edu", često se prvo pominje njegova poslednja noć, voz iz kojeg je izbačen i telo pronađeno kod Nijagarinih vodopada. Čovek koji je nekada bio najveća zvezda stadiona ostao je upamćen i po jednoj od najmračnijih misterija u istoriji američkog sporta.