Slušaj vest

Srpski sport mogao bi da uđe u jednu od najvećih transformacija u poslednjih nekoliko decenija, a promene u političkom i društvenom sistemu mogle bi direktno da se odraze i na funkcionisanje klubova, saveza i sportskih organizacija.

Jedna od prvih stvari koja bi mogla da usledi jeste detaljno preispitivanje poslovanja klubova koji su prethodnih godina dobijali značajnu finansijsku pomoć od države, državnih institucija i javnih preduzeća. U tom kontekstu, očekuje se i otvaranje pitanja finansijskih tokova u poslednjih deset godina, odnosno načina na koji je novac trošen i koliko je poslovanje bilo odgovorno.

Potpuno je jasno da će mnogo već na toj prepreci - pasti. Sve je već počelo da se odmotava sa RK Partizan, pa i FK Radnički Niš, a to je verovatno samo kap u moru. I na primeru hapšena Radeta Baste zbog pronevere novca kroz donacije klubovima, vidimo koliko je taj sistem bio truo i podložan brojnim mahinacijama. Sve to biće isterano na čistac u mesecima koji dolaze.

RK Partizan u Ligi šampiona Foto: Srdjan Stevanovic ©/2026 Srdjan Stevanovic/Starsport.rs ©

Istovremeno, srpski sport moraće da se pripremi za značajno manje prilive novca iz državnih izvora. Klubovi koji su navikli na izdašnu pomoć države i javnih preduzeća moraće da pronađu drugačije modele finansiranja, racionalizuju troškove i mnogo pažljivije planiraju budžete. Manje novca značiće i manje prostora za greške, ali i za skupe promašaje u sportskom sektoru.

Takav razvoj događaja mogao bi ozbiljno da promeni sliku domaćeg sporta. Pojedini klubovi možda neće moći da zadrže dosadašnji nivo takmičenja, dok bi neki mogli da nestanu sa velike scene ili da se vrate u niže rangove, pa čak i amaterski sport.

Jedna od vidljivijih posledica mogla bi da bude i drastično smanjenje broja stranih sportista u domaćim klubovima. Uz manje budžete, angažovanje velikog broja skupih internacionalaca postalo bi znatno teže, pa bi klubovi morali da se okrenu drugačijoj transfernoj politici.

Svedoci smo da nema kluba koji nije angažovao strane fudbalere, košarkaške, rukometaše, vaterpoliste...

U takvim okolnostima, omladinske škole mogle bi da postanu najvažniji oslonac srpskog sporta. Ulaganje u mlađe kategorije, razvoj domaćih talenata, kvalitetniji stručni rad i stvaranje šire baze igrača ponovo bi dobili značaj koji su često imali samo na papiru. Svaki klub koji ima jaku omladinsku školu, neće imati razloga da se brine. Naprotiv, isplivaće na površinu.

Srpski sport tako bi mogao da se suoči sa potpuno novim pravilima funkcionisanja - sa manje oslanjanja na državni novac, manje skupih pojačanja i mnogo većom potrebom da klubovi sami stvaraju igrače i održiv sistem poslovanja.