Aleksandra Nikolić učenica četvrtog razreda srednje saobraćajne škole u Beogradu je velika je navijačica košarkaša Srbije. Već ste je upoznali kroz dva sastava posvećena košarkašima, koji su na Evrobasketu u Francuskoj zauzeli četvrto mesto, a sada je rešila da opiše, instruktora Krav maga, izraelske borilačke veštinr, kojom se pomalo bavi.
Evo kako mlada devojka govori o Krav Magi i instruktoru Milanu Tomiću, kroz tekst koji nosi naslov: "Moj uzor"."Svi mi imamo neke uzore, one kojima se divimo i želimo da postanemo isti kao oni. Puno njih ima loše uzore i pogrešan pravac u kom idu. Ne ugledaju se svi na prave osobe, pre svega dobre kao ljude pa tek onda dobre u tome čime se bave.
Ja imam osamnest godina, ne pušim, ne pijem, retko izlazim jer nemam vremena. Posvećena sam treningu. Žurim iz škole na trening, dok moji vršnjaci idu u klubove i na splavove.Treniram Krav Magu, sistem borenja nastao u Izraelu za potrebe Izraelske vojske. Oduševljena sam ovim sistemom jer je veoma praktičan, efikasan i veoma se lako uči.Moj uzor je Milan Tomić, moj instruktor Krav Mage. Visok je i veoma razvijen, godine treniga učinile su da kod ljudi na prvi pogled stvori sliku da je opasan i da deluje zastrašujuće. Čovek je živa legenda, koliko je dobar instruktor toliko je i dobar čovek. Uz takvog instruktora treninzi su izvanredni. Na našem treningu atmosfera je sjajna.
Naučeni smo da nemamo strah, od primanja i zadavanja udaraca, samokontroli, da mislimo i izbegnemo konflikt ako je to moguće, da brinemo o bezbednosti svojoj i nama dragih osoba. Počela sam da obraćam pažnju na stvari koje nisam primećivala ranije. Sada pazim ko je oko mene, ko sedi pored mene u autobusu, gde je izlaz, koji predmet mogu da iskoristim da se zaštitim. On meni i ljudima koji treniraju sa mnom prenosi sva svoja znanja, ne štedeći sebe.
Njega uvek možemo da pitamo šta god nam nije jasno, objasnio bi nam to i po hiljadu puta samo da mi to dobro savladamo i budemo sigurni, na ulici, u diskoteci, bilo gde. Njegov cilj je da nas nauči kako da budemo bezbedni, ali pored toga najbitnije mu je da stvori dobre ljude i to nam veoma često ponavlja. Naš moto je što više znoja u sali, to manje krvi van nje. Iz raznih razloga ljudi treniraju ovaj sistem borenja. Ja treniram jer želim da budem pripadnik Žandarmerije.
Volim ovu zemlju, njenu kulturu i tradiciju, običaje i narod. Želim da ostanem ovde i brinem o bezbednosti svojih sugradjana. Isto kao što današnji pripadnici policije i vojske brinu o nama. Bezbednost je vrlo bitna u svim poljima, bolje sprečiti nego lečiti. Mi smo kao lišće, život je vetar koji nas nosi.Mislim da bih mogla da promenim puno navika i stvari, ali ne bih mogla da odem iz sale u Molerovoj u kojoj sam naučila prvi put da stanem u gard, stisnem zube i primim udarac, stanem ispred puno snažnijih i ne odstupam. Sve to zahvaljujući instruktoru. Upijam svaki njegov prikaz tehnike. Uvek se trudim da ispravim greške kada mi ukaže na njih. On predstavlja moj uzor i kao instruktor i kao čovek, ja mu se iskreno divim.Znate, granice su tu gde ih mi postavimo. Ništa nije nemoguće, ako verujete u to. Gde je cilj, tu je i put, bez cilja nema puta. Mladima savetujem: bavite se sportom, živite zdrav život, ugledajte se na prave osobe, počnite od okruženja, nađite uzore tu oko vas.Gledajući rijaliti programe koji su u današnje vreme veoma popularni, gubimo pravi sistem vrednosti. Težimo ka novcu, slavi, moći.Sreća je u malim stvarima, zdravlju i ljubavi, kada malo bolje pogledate te stvari nisu male već velike i značajne.
