Jedan od najboljih sportista sa ovih prostora, Andrija Gerić, nije ni sanjao da će biti jedan od najboljih. Danas je, osim što je vlasnik brojnih medalja i trofeja, psiholog i mentalni trener koji svakodnevno podstiče napredak mnogih profesionalnih sportista širom Evrope.Prva tri meseca Andrija je trenirao – sa zidom. Dečaci iz grupe bili su stariji tri godine, pa su samim tim imali nekakvo odbojkaško iskustvo. Zid, ćošak i udarci prstima, sve dok tehniku udaranja prstima nije savladao dovoljno da se priključi ostalima.
Već na prvom treningu nestao je strah od lopte.
„Prvi trener me je posle rečenice, kad te udari lopta u odbojci to ne boli, pogodio sa razdaljine od jednog metra u čelo. To je bio neki njegov način da nas nauči da se rešimo straha“, priča Andrija.I pored odbojkaškog talenta, njegova interesovanja su prevashodno bila vezana za astrofiziku, svemir i zvezde. Oduševljavao se filmovima “Zvezdani ratovi”. Interesovale su ga i fizika i hemija.
„Moram priznati da u početku nisam mislio da ću se ikada profesionalno baviti sportom. Sve do Olimpijade u Atlanti 1996. paralelno sam išao u školu i na treninge, nadajući se da ću nekako raditi za NASU i istovremeno igrati odbojku.“
Vojvodina, Bosini Montićari, Lube Mačerata, Latina, Panatinaikos, Fenerbahče, klubovi u kojima je Andrija svoju karijeru gradio i uobličavao rasuti su po Evropi. Kako kaže, svaka zemlja ima različite običaje, kulturu i ljude. Italija je veoma uređena i organizovana što se tiče sporta i odbojke. Posle sezone u Italiji i Grčkoj, ponovo se vraća u Italiju.
„Kada su mi pred sam početak prelaznog roka Italijani saopštili da su se opredelili za druge igrače na mojoj poziciji, italijanske ekipe su već bile popunjene. U poslednjem trenutku su se javili Grci i te godine smo osvojili 2. mesto u kupu CEV-a i 2. mesto u grčkoj ligi (iza Miljkovićevog Olimpijakosa)“.
Tvrdi da je grčka liga tada bila na mnogo nižem nivou nego sada, pa je stagnirao. Pored mora i novinara, treća asocijacija na boravak u Grčkoj su mu navijači, od kojih mu je često, zbog njihove specifičnosti, život bio ugrožen. Bez obzira na nedaće, grčki način života mu je prijao, a boravak u Atini ostao je u lepom sećanju.
Protiv Grčke je odigrao svoju prvu utakmicu u dresu reprezentacije, pre tačno dvadeset godina. Uz Miljkovića, braću Grbiće, Vujevića, Mijića, Meštera i ostale odbojkaške legende osvajao je brojne medalje, dizao pehare i imao čast da nosi kapitensku traku. Jedna od omiljenih medalja mu je Olimpijsko zlato, upravo zato što je Olimpijada nešto najviše što jedan sportista može da osvoji.
Za omiljeni poen teško se odlučio. Nema čoveka koji nije čuo za Vanjino preskakanje reklame i blok koji se pamti večno.
“Pamtiću taj njegov poen u Sidneju i jedan poen gde je Vujević primio idealno loptu nogom u Atlanti ’96. godine“.
Još kada je otišao u inostranstvo ’99, znao je da će karijeru završiti tamo gde ju je i započeo – u Vojvodini. Iako su mu doktori prognozirali ‘kraj’ još 2004. zbog tromba u ruci, Andrija odbojkaški krug zatvara tek 2012. godine i vraća se u školsku klupu.
„Kada nemate više izazova i kada više ne uživate u treninzima i samoj igri, to je znak da je vreme za penzionisanje. Nisam bio spreman da opet idem u inostranstvo, a situacija u klubu je bila vrlo loša i tada sam odlučio da se povučem i posvetim psihologiji i pomaganju drugim sportistima da ostvare snove“.
Psihologija ga je interesovala tokom cele karijere, pa je nalazio način i vreme da čita i radi na sebi. Sve do 2011. godine nije postojao način da se, zbog obaveza, posveti formalnom obrazovanju iz psihologije. Tada je krenuo na fakultet i uporedo sa tim krenuo na jednu vrstu praktične psihologije i obuku za mentalnog trenera. „Sada sam i psiholog i mentalni trener i koristim razne metodologije u radu sa klijentima, u zavisnosti od teme na kojoj radimo. Radio sam do sad sa ljudima koji se bave raznim sportovima. Svaki sportista je jedinstven i kroz individualni pristup nađemo koji je najbolji način baš za njega da prevaziđe svoje prepreke i blokade“. Od svih stvari koje je učio na svom putu mentalnog trenera, jedna je i veoma poznata kod nas – NTC metoda učenja. Ona se lako prenosi na sport i daje direktnu vezu mentalne i fizičke aktivnosti, gde kroz određene motoričke kretnje učvršćujemo sinapse i ubrzavamo naš nervni sistem, što za rezultat ima bržu reakciju. Fizička aktivnost je, prema njegovom mišljenju, veoma važna za razvoj mentalne, dok je fokus ključni izvor problema.
„Za uspeh u sportu neophodne su tri stvari: fokusiran rad, fokusiran rad i fokusiran rad. Ono što je važno je da se koncentracija i fokus vežbaju tokom treninga, a ne samo za vreme utakmice. Osnovna stvar je da se bude “prisutan” prilikom svake vežbe, pa čak i ako je u pitanju i najjednostavnija vežba na svetu. Čak i 10 cm ili delić sekunde mogu da naprave razliku izmedju pobednika i poraženog“.
Planira kurs mentalne pripreme za mlade sportiste, pomoću kojeg mogu unaprediti svoj način razmišljanja i prilagoditi ga boljem sportskom rezultatu. Glavni cilj mu je podizanje svesti o važnosti mentalne pripreme medju trenerima i sportistima, kao i osnivanje Akademije za mentalnu pripremu u budućnosti. „Mislim da je Srbija u ovoj oblasti u velikom zaostatku za svetom. Tu postoji veliki prostor za rad i napredak. Moje uverenje je da svaki tim i individualni sportista, kao što imaju kondicionog trenera, treba da imaju i nekog sa kim će radiiti na psihološkoj pripremi. Borim se da za 5 godina u Srbiji to bude sasvim normalna stvar“.
Kurir sport / Adriadaily.com
