Vođeni jakom verom i željom da u drugom pokušaju uspeju da osvoje najviši vrh Evrope-Elbrus na Kavkazu, četvorica članova ekspedicije, predvođeni trenerom planinarske sekcije PSD ”Sveta Srbija” Bogićem Bogdanovićem krenuli su na put dug 3.500 km.
Put ih je vodio kroz kroz Mađarsku i Ukrajinu i preko zapadne Rusije, do Balkarsko-Kalabrijske republike, do podnožija Kavkaza.
Da su na dobrom putu, potvrdio im je susret u gužvi, pri ulasku u Mađarsku, sa Arhimandritom Sergejom, ruskim monahom, starešinom manastira Bačevci, koji je nekada širio pravoslavlje na Kavkazu. On ih je usmerio na najbolji put do Kavkaza, dao blagoslov i veliku nadu za ostvarenje cilja.
Posle četiri dana putovanja, našli su se u podnožiju vrha Elbrus, u mestu Terskol (2.137 metara nadmorske visine). Tada su zapravo shvatili u kakav su se podvig upustili, kada su se našli ispod snežnih vrhova Elbrusa, koji su kao divovi iznad Crnog mora, prkosili prostranstvima Evrope i Rusije.
Prvi dan protekao je u znaku odmora od dugog putovanja i aklimatizacije na vrhu Čeget (3.600 metara).
Taj dan su napravili plan za uspon, još jednom proverili opremu, pribavili potrebne dozvole za uspon i na kraju dana uputili se na počinak, mislima upućenim ka vrhu planine i neizvesnostima koje ih očekuju do tamo...
Prvi dan uspona stigli su do baznog kampa Garabaši (3.800 metara), gde ih je sačekao plavi glečer ispresecan potocima, kao i prvi simptomi visinske bolesti (blaga glavobolja, gubitak apetita i neraspoloženost).
Posle teške i uglavnom neprospavane noći, zbog jakog vetra i uticaja visinske bolesti, kreću put drugog baznog kampa Prijut, u nameri da se klimatizuju, odmore i pripreme za naredni dan uspona.
U kasnim popodnevnim satima, nastavljena je aklimatizacija pešačenjem gde su stigli do drugog baznog kampa Prijut (4.150 metara).
Posle određenog vremena provedenog na toj visini, vratili su se u prvi bazni kamp, gde su proveli noć. Slobodno vreme provodili su pripremajući hranu, hidrirajući organizam čajevima i tečnim obrocima, pripremajući se za surove uslove koji su ih očekivali narednih dana.
Treći dan uspona, penju se 550 metara više, do mesta Pastuhova (4.700 metara), gde dvojica članova ekipe trpe jake bolove usled visinske bolesti i zbog pogoršanja zdravstvenog stanja, primorani su da se spuste na manju visinu, do prvog baznog kampa. Preostala dvojica članova ekspedicije odlučuju da naredne noći krenu u finalnu fazu osvajanja vrha.
U ponoć preostala dvojica članova ekipe priključuju se grupi Rusa, sa kojima se upućuju ka vrhu. Noć, jak vetar, magla i sneg, činili su da svaki naredni korak postaje sve teži. U tim teškim momentima kada razum govori da se odustane, snagu da se nastavi dalje davala im je pomisao na Gospoda i neprekidna molitva, u trenucima kada je najteže.
Posle, čini se, beskonačno mnogo koraka, sunce koje je počelo da obasjava snežne vrhove planine, dalo im je dodatnu snagu da nastave dalje, konačan cilj se činio kao da je ispred njih, ali morali su da pešače još satima.
Unutrašnja borba i pomeranje mentalnih granica, trajalo je dugo... Ali, na kraju, vrh Evrope Elbrus, taj nemilosrdni gorostas je pobeđen! Osećaj je bio neopisiv!
Zastave Republike Srbije i PSD ”Sveta Srbija” zaviorile su se na najvišem vrhu Evrope!
U kasnim popodnevnim časovima, došli su do prvog baznog kampa. Narednog dana sišli su u Terskol, odakle ih je čekao put od 3.500 km, preko Gruzije, Turske, Bugarske i do Srbije, čime su napravili krug oko Crnog mora.
