Ne damo da se zaboravi. Prošlo je velikih i dugih 18 godina od ubistva srpskog atletičara Gorana Raičevića.
Te 1999. godine Goran je bio pripadnik Vojske Jugoslavije tokom NATO invazije na Srbiju i Crnu Goru, a stradao je u Medveđi pošto ga je pogodio snajperski hitac koji su ispalili albanski separatisti.Danas obične ljude na Gorana podseća spomenik ispred stadiona Partizana.
Supruga Jelena radi kao atletski trener baš u Partizanu, za koji trči i sin Nikola, dok ćerka Katarina studira u SAD i tamo igra odbojku na pesku. Zajedno smo obišli spomenik i od Goranovih najbližih saznali kako sve izgleda nakon 18 godina.
- Tata je još tu s nama. Ne izgleda nam kao da je prošlo toliko vremena, a za to su najzaslužniji mama i prijatelji koji svakog dana pričaju o tati. Gde god da smo, uvek se o njemu priča kao da je tu - kažu Goranovi i Jelenini blizanci Katarina i Nikola.
Iz Jeleninog ugla stvari stoje gotovo jednako kao i iz ugla dece.
- Dosad je stalno bilo nešto što mi je odvlačilo pažnju. Prvo krenu u školu, pa u srednju, pa na fakultet, uz to su im tu sportske karijere... I nekako sam bila posvećena tome. Sada imaju skoro po 23 godine i polako odlaze na svoju stranu, pa nekako tek sad polako stičem utisak da sam sama - rekla nam je Jelena.
Osmehom protiv bolaNISAM HTELA DA NAS ŽALEJelena Raičević na prvi pogled ostavlja utisak vedre i pozitivne osobe, pa nam u tom stilu objašnjava kako je prošla kroz sve životne patnje.- Sve je lakše uz osmeh i optimizam. Tako sam se postavila od početka, nikad nisam htela da nas neko sažaljeva zbog toga što se desilo. Gledala sam da deca budu jednaka s drugima, da ne bude povlastica... Jednom kada mi je Katarina rekla: „Mama, pa mi smo imali baš srećno detinjstvo“, znala sam da sam uradila dobru stvar.
